Šta je mračan crtež moje četvorogodišnje ćerke govorio o meni? Ispovest samohrane majke za portal Mame

Redakciji portala Mame javila se samohrana majka koja nam je ispričala priču o crtežima svoje četvorogodišnje ćerke. Na njima su baka, deka, tetka i ujak bili veliki, zajedno sa konjima i psima koje porodica ima, dok je mama gotovo uvek bila mala, tamna i često bez očiju, nosa i usta. Tek kada je o tome razgovarala sa prijateljicom psihoterapeutom, počela je drugačije da posmatra ono što joj dete možda pokušava pokazati.

„Dugo sam gledala njene crteže i pitala se zašto sam ja uvek drugačija. Moja ćerka bi nacrtala moju majku, oca, mog brata i sestru velike, a uz njih bi bili naši konji i psi. Sve je bilo nekako povezano i izgledalo je kao jedan veliki porodični svet, a onda bih pronašla sebe – malu, tamnu i često bez lica“, navela je ova mama, otkrivajući da joj je upravo ponavljanje istog obrasca na crtežima najviše privuklo pažnju.

„Znala sam zašto odlazim, ali ona je samo znala da mama odlazi“

Naša sagovornica nam je ispričala da radi od kada je njena ćerka napunila godinu dana i da je kao samohrana majka morala da uskladi posao, brigu o detetu i sve svakodnevne obaveze.

Možda vas zanima

Dete vam sedi kao „žabica“? Stručnjak upozorava zašto W položaj nije najbolji izbor

Nisu samo oči i kosa: 7 stvari u ustima koje dete može da nasledi od roditelja

Vedrana Rudan je decu nazvala „prokletstvom“, a onda priznala nešto što će razumeti mnoge majke: „Ponovo bih rodila“

„Od njene prve godine radim i praktično sam morala da budem i mama i osoba koja obezbeđuje sve što nam je potrebno. Kada ja odem na posao, nema druge osobe koja će preuzeti moje obaveze. Ja sam znala zašto odlazim i znala sam da sve što radim radim i zbog nje“, rekla je naša sagovornica, priznajući da je dugo svoju odsutnost posmatrala kroz prizmu odgovornosti, a ne kroz način na koji je njena ćerka možda doživljava.

„Tek kasnije sam počela da razmišljam da četvorogodišnje dete ne razume sve ono što odrasli razumeju. Mislila sam: „Mama radi, mama se trudi, mama obezbeđuje. Ona možda samo vidi da mama obuje cipele, uzme stvari i ode“, navela je ova majka za koju je ta pomisao bila veoma bolna.

Na crtežima su svi bili veliki, a majka mala

Kako nam je ispričala, njena ćerka je posebno volela da crta članove šire porodice.

„Moja majka, moj otac, moj brat i moja sestra bili su veliki. Uz njih su bili konji koje imamo i naši psi. Sve je bilo na jednom mestu i imalo je neku svoju celinu“, rekla je naša sagovornica uz tvrdnje da je upravo ta povezanost između članova porodice i prostora u kojem ih je ćerka viđala bila važna za njeno kasnije razumevanje crteža.

„A onda bih videla sebe. Bila sam mala. Bila sam mnogo tamnija od svih drugih i često nisam imala nacrtane oči, nos i usta. To me je kao majku bolelo više nego što mogu da objasnim“, navela je ova mama, ističući da joj nije bilo važno da na papiru bude nacrtana velika, već da je želela da razume zbog čega je njena ćerka doživljava toliko drugačije od ostalih.

„Pitala sam se da li me moje dete vidi kao nekoga ko ne pripada“

Ona kaže da je u jednom trenutku počela da se plaši da njena ćerka možda nju doživljava kao osobu koja je izdvojena od ostatka porodice.

„Pitala sam se da li me moje dete vidi kao nekoga ko ne pripada. Svi su bili zajedno, a ja kao da sam bila negde sa strane. Nisam bila izbrisana, ali sam bila drugačija“, ispričalaje naša sagovornica, ističući da ju je upravo osećaj izdvojenosti najviše pogodio.

„Najviše me je zabolelo kada sam shvatila da sam često bez očiju, nosa i usta. Gledala sam taj crtež i pomislila: da li me ona uopšte vidi?“, rekla je ova mama.

Razgovor sa prijateljicom psihoterapeutom promenio sve

Naša sagovornica rekla nam je da je o crtežima razgovarala sa prijateljicom koja je psihoterapeut, nakon čega je počela da razmišlja o mogućem značenju različitog prikazivanja članova porodice.

„Ona mi je pomogla da shvatim da ne treba odmah da tražim jedno konačno značenje u svakom detalju crteža. Razgovarale smo o tome gde moja ćerka provodi vreme, koga povezuje sa kojim prostorom i kakvu ulogu ja imam u njenom životu“, navela je mama četvorogodišnjakinje kojoj je razgovor pomogao da crteže posmatra u širem kontekstu.

Prema njenom sećanju na taj razgovor, prijateljica joj je ukazala na mogućnost da njena ćerka članove šire porodice povezuje sa kućom njenih roditelja, konjima, psima i vremenom koje provodi u tom okruženju.

„Možda moja ćerka njih vidi kao deo jednog sveta, jer su oni tamo, u kući mojih roditelja, sa konjima i psima. Ja sam drugačija jer odlazim na posao i vraćam se. Nisam deo tog prostora na isti način“, priznala je.

„Govorili su mi da moje dete ima autizam, a ja sam samo želela da ga neko razume“: Potresna ispovest majke Marije za portal Mame

„Nisam bila manje važna, samo sam joj nedostajala“

Ova rečenica, kako kaže, promenila je njen pogled na čitavu situaciju.

„Počela sam da razmišljam da možda nisam bila manje važna. Možda sam joj samo više nedostajala. Možda sam upravo zato bila toliko drugačija na njenim crtežima“, kazala je ova majka, kojoj je bilo lakše kada je mogućnost odbacivanja zamenila mišlju da dete možda pokušava da izrazi nedostajanje.

„Taj trenutak bio je veoma emotivan. Sve vreme sam mislila da ona zna da radim za nas. A onda sam shvatila da dete ne razmišlja tako. Njoj ne treba objašnjenje zašto mama radi. Njoj treba mama“, rekla je naša sagovornica.

„Ja sam i mama koja mora da kaže ne“

Naša sagovornica radi kao rukovodilac jednog sektora, zbog čega je njena svakodnevica povezana sa odgovornošću, pravilima i granicama.

„Moj posao je takav da moram da budem odgovorna. I kod kuće sam često ja ta koja mora da kaže ne. Ne može, nemoj, pazi, ne sme, moraš. Možda dete ne vidi sve ono što stoji iza tih reči. Kod moje porodice je možda sve bilo opuštenije. Bili su tu konji, psi, dvorište i ljudi koje poznaje. Kod mene su postojale granice. Ja sam bila ta koja mora da bude autoritet. Kada sam videla da sam tamna, pitala sam se šta to znači. Shvatila sam da dete možda ne pravi moralnu procenu. Možda samo prikazuje ono što oseća ili ono što povezuje sa mnom. Bila sam mama koja odlazi, mama koja postavlja pravila, mama koja nekada mora da kaže ne“, rekla je naša sagovornica, ističući da je počela da odvaja svoju stvarnu ulogu majke od načina na koji je njena ćerka tada mogla da je doživljava.

„Nisam mogla da dam otkaz, ali sam mogla da joj dam sebe“

Jedna stvar, međutim, nije mogla da promeni.

„Nisam mogla da prestanem da radim. Kao samohrana majka nisam imala taj luksuz. Morala sam da radim i nisam želela da zbog toga ceo život provedem osećajući krivicu“, rekla je ova mama.

„Pomislila sam: ako ne mogu da budem sa njom ceo dan, mogu makar da budem stvarno sa njom kada sam kod kuće. Kada se vratim sa posla, trudim se da imamo naše vreme. Nekada crtamo, nekada se igramo, nekada pričamo, nekada samo sedimo zajedno. Nije mi važno šta radimo koliko mi je važno da zna da sam tu“, ispričala je mama četvorogodišnjakinje, ističući da joj je kvalitet zajedničkog vremena postao važniji od pokušaja da nadoknadi svaki sat koji nije bila kod kuće.

„Na slobodne dane posebno pokušavam da imamo sate koji su samo naši. Bez telefona, bez žurbe i bez toga da ja stalno nešto moram da završim. To su mali, ali značajni koraci. Nisam želela da moje dete jednog dana pomisli na mene i prvo se seti da sam stalno radila. Želela sam da se seti i toga da sam sedela pored nje dok crta, da sam je slušala, da smo se smejale i da smo imale svoje male rituale. „Ne mogu da budem tu u svakom trenutku. Ali kada jesam tu, želim da zna da je gledam, slušam i da u svakoj sekundi zna da mi je važna“, rekla je naša sagovornica.

Da li roditelji nekada zažale što su dobili drugo dete? Iskrene ispovesti pokrenule raspravu

Danas drugačije razgovara sa ćerkom o crtežima

Ovo iskustvo promenilo je i način na koji razgovara sa detetom dok crta.

„Ranije bih gledala crtež i odmah razmišljala šta bi mogao da znači. Danas je pitam da mi ona ispriča svoju priču. Pitam je ko je ko, gde su, šta rade i kako se osećaju. Možda mi nacrta nešto što meni izgleda tužno, a ona mi objasni da je to nešto sasvim drugo. Zato sada više slušam nju, a manje pokušavam sama da dam značenje njenim crtežima. Ne želim da neka majka pročita ovo i pomisli da je loša zato što radi. Nisam loša majka zato što radim. Radim jer moram, ali i zato što želim da svojoj ćerki pružim sigurnost i budućnost“, istakla je ova mama, naglašavajući da posao i majčinska ljubav nisu suprotstavljene stvari.

„Samo sam shvatila da dete možda ne meri ljubav kroz ono kroz šta je mi odrasli merimo. Ljubav sam pokazivala kroz brigu i rad. Ona možda ljubav više oseća kroz zagrljaj, igru i vreme koje provodimo zajedno“, kazala je naša sagovornica.

Kvalitet zajedničkog vremena ključ odnosa sa decom

Kada smo je pitali šta danas oseća kada pogleda stare crteže, odgovorila nam je da se njena osećanja više ne mogu opisati samo tugom.

„Ranije bih videla sebe malu i tamnu i srce bi mi se steglo. Danas vidim jednu fazu njenog odrastanja i jednu fazu našeg života. Možda nikada neću sa sigurnošću znati šta je svaki njen crtež tada značio. Ali znam šta je meni značio. Naterao me je da zastanem. Ne mogu uvek da budem tu. Ne mogu da joj obećam da nikada neću morati da odem na posao. Ne mogu da promenim to što sam samohrana majka i što mnogo toga zavisi od mene. Ali mogu da joj pokažem da se vraćam“, rekla je naša sagovornica i dodala:

„Kada se vratim, želim da zna da je čekam. Da je slušam. Da je grlim. Da imamo naše vreme. Želim da zna da posao može da me odvede od kuće na nekoliko sati, ali da me nikada ne može odvojiti od nje. Možda će jednog dana, kada bude dovoljno velika, pogledati te stare crteže i neće ni primetiti koliko je mama tada bila mala i tamna. Možda će videti samo svoju. porodicu. Baku. Deku. Ujaka. Tetku. Konje. Pse. I mamu. A ova mama će, gledajući taj isti crtež, znati da je iza njega stajala jedna teška, ali važna životna lekcija. Da ponekad ne možemo da biramo koliko ćemo vremena imati sa decom, ali možemo da biramo koliko ćemo ljubavi, pažnje i prisustva staviti u ono vreme koje imamo“, zaključila je naša sagovornica za Mame.