Kad poruka ostane „seen“: Digitalne grupe i pasivna agresija nad decom

Iako se digitalni svet često predstavlja kao prostor povezivanja, mnogi mladi u njemu zapravo doživljavaju osećaj usamljenosti, izolacije i neprihvaćenosti.

Osećaj nevidljivosti

Online izolacija predstavlja emocionalno udaljavanje ili osećaj isključenosti koji nastaje iako je dete fizički povezano sa drugima putem interneta. Za razliku od klasične društvene izolacije, gde je kontakt ograničen ili nepostojeći, online izolacija je suptilnija: deca su okružena porukama, grupama i sadržajima, ali se ipak osećaju nevidljivo.
Ono što je važno da roditelji znaju je to da ovakva vrsta izolacije posebno pogađa decu koja su introvertna, pate od nedostatka samopouzdanja i izdvajaju se po interesovanjima, stilu i društvenom statusu.

Možda vas zanima

Niko vam ovo nije rekao: Skrivene poruke iz „101 dalmatinca“ koje menjaju decu

Opasan trend, deca na udaru zbog roditeljskih odluka: Ovo sve češće pogađa decu u Srbiji

Zašto je „Čovek po imenu Uve“ omiljena knjiga mnogih odraslih: Bestseler koji bi i tinejdžeri trebalo da pročitaju

Površna priroda online komunikacije

U digitalnim grupama komunikacija je brza, kratka i često neostvaruje dublje odnose. Deca koja ne umeju ili ne žele da se uklapaju u dominantan stil komunikacije mogu lako biti ignorisana.
“Krug unutra” i “krug spolja”

Mnoge online zajednice, posebno one vezane za igrice, influensere ili školske razrede, imaju neformalnu hijerarhiju. Deca koja nisu deo “unutrašnjeg” kruga posmatraju se kao manje važna i često ostaju po strani. Društvo u odeljenju ih više ne prihvata jer nisu deo „aktuelnih“ tema koje su trenutno popularne u digitalnom svetu.

Nevidljivo isključivanje

Za razliku od očiglednog vršnjačkog nasilja, online isključivanje može biti tiho:

• poruke ostaju nepročitane ili bez odgovora,
• deca se ne pozivaju u grupne pozive ili partije u igrama,
• njihovi komentari se ignorišu ili prećutno odbacuju.

Ovakva pasivna izolacija može biti izuzetno bolna jer dete nema jasne dokaze da je odbijeno, ali oseća da ne pripada.

Na društvenim mrežama popularnost se meri brojem pratilaca, reakcija i komentara. Deca koja ne dostižu te “standarde” mogu se osetiti manje vrednima i smatrati da nemaju šta da ponude grupi. Na taj način, automatski dolazi do ugrožavanja integriteta samog deteta.

Kako pomoći deci da se nose sa digitalnom neprihvašćenošću?

Roditelji i nastavnici su podrška

Roditelji i nastavnici treba da pružaju prostor u kom dete može bez straha da priča o svojim online iskustvima. Važno je saslušati bez osude. Tako će i dete biti otvorenije za ovakvu vrstu razgovora.

Aktivnosti su spas

Aktivnosti uživo, hobi grupe i sportske sekcije mogu deci pružiti osećaj pripadanja koji im nedostaje na internetu.

Digitalna empatija

Decu treba podučiti kako da se izraze, pitaju, uključe i komuniciraju asertivno, ali i kako da prepoznaju toksične onlajn dinamike. Važno je da ih na vreme uputite u to da Internet ne posmatraju samo kroz prizmu „ružičastih“ naočara.

Razlika između prijateljskog i neprijateljskog okruženja

Ako određena grupa konstantno izaziva stres, važno je detetu pokazati da nije obavezno da ostane u toj zajednici. Dakle, dete nije obavezno niti prinuđeno da ostane u digitalnom okruženju koje u njemu izaziva negativne emocije.

Postoje onlajn zajednice koje podstiču zajedništvo, kreativnost i podršku; dete može pronaći okruženje u kom će biti više prihvaćeno. Važno je da roditelj „usadi“ detetu u glavu da neće biti „smak sveta“ čak iako ga jedna zajednica ne prihvati. Uvek postoji ona druga, dobra strana, pa čak i u digitalnom svetu.

Tatjana Badarević