„Transplantacija je nekome jedina šansa“ Mladen je dobio novu jetru: Nina ima tatu, a Tamara supruga, zahvaljujući Jovanu

„Nina ima tatu. Tamara ima supruga. Moja porodica je ostala na okupu.“ Ovim rečima Mladen Todić obeležio je deset godina od transplantacije jetre koja mu je spasla život. Iza njegove sreće stoji nezamisliv bol druge porodice, koja je u najtežem trenutku odlučila da donira organe svog voljenog Jovana. Zahvaljujući toj odluci, Mladen je dobio priliku da gleda kako njegova ćerka odrasta, da bude suprug i otac i da nastavi život za koji je nekada verovao da se završava.

Deset godina. Toliko je prošlo od 13. oktobra 2016. godine, kada je Mladen Todić dobio novu jetru i novu priliku za život.

Povodom ove godišnjice, Mladen je na Fejsbuku objavio emotivnu poruku koja je mnogo više od podsećanja na uspešnu operaciju. To je zahvalnica porodici donora, lekarima i svima koji su mu pomogli da dočeka trenutke za koje se nekada plašio da ih nikada neće doživeti.

Možda vas zanima

Porodični ručkovi nisu samo vreme za jelo: Ova navika je važna i zbližava celu porodicu

Duhovni savet starca Nikolaja roditeljima: „Ne žalite se nikome na svoju decu“

„Bilo je sramota da jedan Tesla ima lošu ocenu iz fizike“: Preminula Slađana Tesla otkrila kakav je pritisak trpela u školi

„Pre tačno deset godina dobio sam novu jetru. Ali tog dana nisam dobio samo novi organ. Dobio sam priliku da živim. Da budem suprug. Da budem tata. Da gledam kako moja Nina raste. Da sa Tamarom stvaram uspomene i pravim planove za budućnost“, napisao je Mladen.

„Draga Jovanova porodico, hvala vam. Od srca“

Njegova objava posebno je potresna u delu u kojem govori o porodici koja je pristala da donira organe svog najmilijeg.

„Iza tog mog novog početka stoji jedna porodica i jedno veliko, hrabro DA“, napisao je.

Zatim se obratio ljudima kojima, kako kaže, duguje neizmernu zahvalnost.

„U trenutku najvećeg bola, porodica mladog Jovana odlučila je da donira njegove organe. Draga Jovanova porodico, hvala vam. Od srca.“

Mladen je priznao da Jovana nikada nije upoznao, ali da je njegov život zauvek postao deo njegovog.

„Ne postoje reči kojima mogu da izrazim zahvalnost za ono što ste učinili. Jovana nisam upoznao, ali je njegov život postao deo mog života. Zahvaljujući vašoj odluci, ja sam danas ovde.“

A onda je napisao rečenice u kojima je sažeta čitava jedna decenija života koji mu je poklonjen.

„Nina ima tatu. Tamara ima supruga. Moja porodica je ostala na okupu. Zato Jovan za mene nije samo ime mog donora. On je podsetnik na život, na zahvalnost i na odgovornost koju nosim.“

„Transplantacija je umesto tačke, na moj život stavila zarez“

Da bi se razumelo koliko Mladenu znači ova godišnjica, potrebno je vratiti se u 2011. godinu.

Do svoje 32. godine bio je zdrav čovek. A onda je saznao da boluje od sklerozirajućeg holangitisa, uz ulcerozni kolitis.

Lekari su mu objasnili da za njegovu bolest ne postoji lek koji bi je izlečio i da je transplantacija jetre jedina mogućnost za spas.

U početku je uspevao da živi gotovo uobičajeno. Pridržavao se terapije, promenio ishranu i, uprkos povremenoj malaksalosti, nastavio da izlazi sa prijateljima i putuje.

Godinu dana kasnije počeo je da živi sa Tamarom, svojom sadašnjom suprugom.

„Znate, život mora da se nastavi, bili vi bolesni ili ne“, ispričao je Mladen u ranijoj ispovesti.

Međutim, 2014. godine njegovo zdravstveno stanje naglo se pogoršalo.

Lekari su mu rekli da Srbija ima mali broj donora i da se na transplantaciju dugo čeka. Bilo je vreme da bude stavljen na listu.

Za njega je to u tom trenutku zvučalo kao kraj svih planova.

Verovao je da više neće imati priliku da postane otac.

A onda se dogodilo nešto što nije očekivao.

Tamara je ostala trudna.

Živeo je samo za sledeći Ninin rođendan

Naredne dve i po godine Mladen je proveo između bolnica, pregleda, analiza i kontrola.

Njegova budućnost više se nije merila godinama, već malim porodičnim pobedama.

Prvo je želeo da dočeka rođenje ćerke Nine.

Kada se rodila, poželeo je da doživi trenutak kada će joj kupiti šetalicu.

Zatim da je vidi kako pravi prve korake.

Pa da proslavi njen prvi rođendan.

Želeo je i da se sa Tamarom venča u crkvi i da krste svoju devojčicu.

Sve su to uspeli da ostvare 2015. godine, na Ninin prvi rođendan.

Ali upravo tada njegovo stanje postalo je još teže.

Dva puta je završio u Urgentnom centru Kliničkog centra Srbije, sa visokim temperaturama i ozbiljnim komplikacijama bolesti.

Njegova Nina je prohodala, ali otac nije imao snage da je drži za ruke dok pravi prve korake.

Nije mogao ni da je podigne.

Imao je samo 36 godina.

„Moja Nina je u tom periodu prohodala, ali je bolest bila toliko uznapredovala da ja nisam mogao da je držim za rukice dok hoda, niti da je podignem“, prisetio se.

Četiri puta su ga pozivali na transplantaciju, četiri puta se vraćao kući

Tokom 2015. godine stigao je prvi poziv za transplantaciju.

Mladen je priznao da je bio prestravljen.

Dok je čekao u bolnici, razmišljao je o porodici koja je upravo izgubila nekoga koga voli.

Znao je da njegova šansa za život dolazi u trenutku nečije najveće tuge.

„Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane“, prisećao se narodne izreke koja mu je tada neprestano prolazila kroz glavu.

Razmišljao je o ljudima koji se opraštaju od deteta, majke, supružnika ili roditelja.

U sobi za pripremu bila su trojica pacijenata.

Želeo je da ozdravi, ali je istovremeno želeo najbolje i ostalima.

A onda bi saznao da nije izabran za transplantaciju i vratio bi se kući.

Prvo bi osetio olakšanje, a zatim razočaranje.

Te noći ipak neće ozdraviti.

To se dogodilo četiri puta.

„Morao sam da izdržim zbog Nine“

Peti poziv stigao je 13. oktobra 2016. godine.

Mladen je tada imao svega oko 50 kilograma.

Bio je toliko iscrpljen da je, kako je opisao, dok su ga vozili u operacionu salu izgledao poput štapića ispod pokrivača.

Ovoga puta nije se plašio operacije.

Samo je želeo da ozdravi.

Nikada nije zaboravio pitanje hirurga:

„Mladene, hoćemo li u salu?“

U tom trenutku mislio je na svoju ćerku.

Želeo je da dočeka njen treći rođendan, da je zajedno sa Tamarom vodi na more i da ne ostavi suprugu samu da brine o njihovoj devojčici.

Poslednje čega se seća pre operacije jeste doktorka koja mu je rekla da se opusti i pogleda u lepe oči anesteziološkinje dr Nataše Petrović.

Upravo te oči bile su prvo što je ugledao kada se probudio narednog dana.

Operacija je uspela.

„Bože, Mlađo, pa ja sam zaboravila koliko si ti lep!“

Jedan od najemotivnijih trenutaka dogodio se kada ga je Tamara prvi put posetila posle transplantacije.

Tek tada je, kako je kasnije ispričao, shvatio koliko je pre operacije zaista bio bolestan.

Supruga je ušla u bolničku sobu, pogledala ga i izgovorila:

„Bože, Mlađo, pa ja sam zaboravila koliko si ti lep!“

Samo 13 dana nakon operacije vratio se kući.

Počeo je život u kojem više nije morao da razmišlja samo o tome da li će dočekati sledeći mesec ili ćerkin rođendan.

Ponovo je mogao da planira budućnost.

Iz njegove zahvalnosti nastalo je udruženje koje pomaže drugima

Godinu dana nakon transplantacije Mladen je bio jedan od osnivača Udruženja „Zajedno za novi život“.

Već više od devet godina, kako je naveo u svojoj objavi, zajedno sa drugim članovima govori o transplantaciji, podržava pacijente, razgovara sa ljudima i pokušava da razbije strahove i predrasude o doniranju organa.

„Znam koliko jedan telefonski poziv može da promeni život“, napisao je.

U svojoj ranijoj ispovesti ispričao je da su organi jednog donora spasli njegov život i živote još sedmoro ljudi.

Danas, deset godina kasnije, njegov apel je jednostavan.

„Zato vas molim – razgovarajte sa svojim porodicama. Informišite se. Razgovarajte o doniranju organa.“

Podsetio je da transplantacija nekome predstavlja jedinu mogućnost da nastavi život.

Nekome to znači da dete dobije priliku da odraste uz roditelja.

Nekome da supružnici ostanu zajedno.

Nekome da porodica ostane na okupu.

„Jovane, gde god da si – hvala ti“

Mladen danas slavi deset godina života koji mu je, kako kaže, poklonjen.

Njegova Nina je porasla, Tamara je i dalje uz njega, a porodica je ostala zajedno.

Ipak, ni jednog dana nije zaboravio čoveka zahvaljujući kojem je dobio drugu šansu.

„Meni je značila sve to. Značila mi je život. Jovane, gde god da si – hvala ti“, poručio je.

Svoju objavu završio je rečima:

„Danas slavim deset godina života koji mi je poklonjen. I obećavam da ću se truditi da taj poklon nikada ne uzmem zdravo za gotovo.“

Njegova priča najbolje se može opisati rečenicom koju je izgovorio mnogo ranije, govoreći o svemu što je preživeo:

„Transplantacija je umesto tačke, na moj život stavila zarez.“