Psiholog ili sveštenik? Kada dete obuzmu strah i crne misli, kome se mame obraćaju za pomoć

Kada dete iznenada postane povučeno, uznemireno, uplašeno ili počne da se ponaša drugačije nego ranije, roditelj često prvi pomisli: „Šta mu se dešava?“ U takvim trenucima porodice pomoć traže na različitim mestima – od psihologa i psihijatra do sveštenika.

Promene u ponašanju mogu biti znak da dete prolazi kroz stres, ali i signal da se suočava sa problemom među vršnjacima, pa ih roditelji ne bi trebalo olako zanemariti. Mnogi roditelji, kada dete prođe kroz jak strah ili počne da se ponaša drugačije, pomoć prvo potraže u narodnim verovanjima i običajima koji se generacijama prenose s kolena na koleno.

Roditeljski strah je razumljiv. Kada poznajete svoje dete godinama, primetite i najmanju promenu: drugačije spava, ne želi u školu, postaje razdražljivo, povlači se, često plače ili govori da ga je strah. Ponekad je uzrok relativno jednostavan: promena sredine, problemi sa vršnjacima, stres u školi, porodične promene ili neki događaj koji je dete doživelo kao težak.

Možda vas zanima

Beba pala u ambis kod Ostroga kada je majka zaspala: Monasi zanemeli pred prizorom u provaliji

Danas će vam se ispuniti jedna želja: Zapalite sveći i pomolite se Blagoj Mariji

Zašto bi svaki tinejdžer trebalo da pročita knjigu „Mi deca sa stanice Zoo“?

Ponekad, međutim, dete ne ume ni samo da objasni šta mu se događa. Tada roditelju ostaje najteže pitanje: Da li je moje dete uplašeno i anksiozno ili se dešava nešto što ne razumem?

Kada strah postaje anksioznost?

Strah sam po sebi nije loš. On je prirodna reakcija koja nas upozorava da postoji opasnost. Dete može da se uplaši mraka, prvog dana škole, odvajanja od roditelja ili nepoznatih ljudi, i to je deo odrastanja. Problem nastaje kada strah postane toliko intenzivan da počne da ograničava dete.

Ako dete zbog njega ne želi u školu, izbegava druženje, teško spava, stalno traži potvrdu da je roditelj u blizini, žali se na bolove u stomaku ili glavi, često plače ili ima snažne napade panike, roditelj ne bi trebalo da ignoriše te signale.

Deca često ne kažu:

„Mama, imam anksioznost.“

Umesto toga mogu reći:

• „Boli me stomak.“
• „Neću u školu.“
• „Nešto će se loše desiti.“
• „Nemoj da ideš.“

Zato je važno posmatrati promenu u ponašanju, a ne samo ono što dete izgovori.

„Ne prepoznajem svoje dete“

Jedna od najtežih situacija za roditelja jeste kada dete počne da se ponaša potpuno drugačije. Odjednom postaje veoma uplašeno. Ne želi da ostane samo. Budi se tokom noći. Plače bez jasnog razloga. Govori o smrti ili nesrećama. Ima „crne misli“. Postaje agresivno ili potpuno povučeno. U takvoj situaciji roditelj može početi da traži objašnjenje svuda.

I upravo tada je najvažnije ne donositi zaključke na osnovu straha. Neobično ponašanje nije samo po sebi dokaz da je dete „opsednuto“, niti je svaka promena znak psihičkog poremećaja. Dete može prolaziti kroz težak period, imati problem koji ne ume da ispriča ili reagovati na stres na način koji odraslima deluje neobično. Zato je prvi korak razgovor sa detetom i procena stručnjaka.

Zašto roditelji nekada odlaze i kod sveštenika?

U porodicama koje su verujuće, sveštenik može biti osoba kojoj se roditelj prvo obrati kada se pojavi strah ili osećaj da porodica prolazi kroz nešto što ne ume da objasni. U okviru Srpske pravoslavne crkve postoje molitve za različite potrebe, a u crkvenoj tradiciji postoje i molitve koje se odnose na oslobađanje od demonskog uticaja, odnosno ono što se u javnosti često naziva egzorcizmom.

Važno je, međutim, razumeti da duhovna pomoć i stručna psihološka ili psihijatrijska pomoć ne moraju biti suprotstavljene. Roditelj može razgovarati sa sveštenikom ako mu vera predstavlja izvor utehe i podrške, ali to ne bi trebalo da bude razlog da se odloži pregled deteta kada postoje simptomi koji zahtevaju stručnu procenu.

Psihologija i vera ne moraju biti „ili-ili“

Za roditelja koji se našao uplašen pred promenama kod svog deteta, možda je najvažnije upravo ovo: ne mora odmah da bira između psihologa i sveštenika.

Psiholog može pomoći da se razumeju strah, anksioznost, trauma, problemi u ponašanju ili odnosi sa vršnjacima. Psihijatar može proceniti simptome kada su intenzivni ili dugotrajni i odrediti da li je potrebno dalje lečenje. Sveštenik, sa druge strane, može pružiti duhovnu podršku porodici koja joj pripisuje značaj.

Za mnoge roditelje vera predstavlja važan način da pronađu mir u situaciji u kojoj osećaju da gube kontrolu. Ali kada je dete u pitanju, njegova bezbednost i zdravlje moraju biti na prvom mestu.

A šta kada dete govori o „crnim mislima“?

Roditelji često ovu frazu čuju od starije dece i tinejdžera. „Imam crne misli“ može značiti mnogo toga, od zabrinutosti i straha do depresivnih misli, osećaja beznađa ili razmišljanja o samopovređivanju. Zato ovu rečenicu nikada ne treba ismevati ili odbaciti sa: „Ma proći će te.“

Bolje je pitati:

• „Na šta tačno misliš?“
• „Čega se plašiš?“
• „Da li se osećaš kao da bi mogao da povrediš sebe?“

Direktan razgovor o samopovređivanju ne „usađuje“ takvu ideju detetu. Naprotiv, može otvoriti prostor da dete konačno kaže ono što ga muči. Ako dete govori da želi da umre, da ne želi da postoji ili da želi da povredi sebe ili nekog drugog, to je situacija za hitnu stručnu procenu, a ne za čekanje da problem sam prođe.

I mama ima pravo da se uplaši

Ne treba zaboraviti ni roditelja. Kada dete prolazi kroz nešto neobjašnjivo, mama može početi da traži odgovore danima i noćima. Čita iskustva drugih roditelja, pretražuje simptome, zamišlja najgore scenarije i pokušava da pronađe objašnjenje. Što više traži, često postaje još uplašenija.

Zato je važno napraviti korak unazad. Šta zaista znam? Šta sam video svojim očima? Šta mi je dete reklo? A šta samo pretpostavljam zato što sam uplašen? Ta razlika može biti ogromna.

Kada ne treba čekati?

Ako se kod deteta pojavi nagla i velika promena ponašanja, ozbiljna nesanica, intenzivni strahovi, napadi panike, povlačenje iz svakodnevnog života, odbijanje škole, česte fizičke tegobe bez jasnog uzroka, priče o smrti ili samopovređivanju, roditelj treba da potraži stručnu pomoć. Isto važi kada roditelj jednostavno ima osećaj: „Ovo nije moje dete. Nešto se promenilo i ne znam šta.“

Ne morate odmah znati odgovor. Ne morate sami postaviti dijagnozu. I ne morate se stideti ako želite da razgovarate i sa psihologom i sa sveštenikom. Najvažnije je da se iza detetovog ponašanja ne traži senzacija, već pomoć. Jer kada dete pati, cilj nije pronaći najstrašnije objašnjenje. Cilj je pronaći način da mu bude bolje.