Superdadilja savetuje roditelje: Umesto „Nemamo novca za igračku“, deci recite nešto drugo

Kada dete poželi novu igračku, slatkiš ili nešto što mu zapravo nije neophodno, roditelji često posegnu za jednostavnim odgovorom: „Nemamo sada novca“. Ipak, Džo Frost, poznata kao Superdadilja, smatra da bi trebalo pažljivije da biramo reči kada s decom razgovaramo o novcu i kupovini. Njena poruka je da postoji razlika između toga da nešto ne možemo da priuštimo i odluke da novac sačuvamo za druge, važnije potrebe. Takav pristup može da pomogne mališanima da postepeno razumeju kako funkcionišu porodični budžet, planiranje i postavljanje prioriteta.

Kako deca doživljavaju rečenicu „Nemamo novca“?

Roditelji ovu rečenicu često koriste kako bi brzo odgovorili na detetov zahtev, ne razmišljajući mnogo o tome kako je ono razume. Ako je stalno sluša, dete bi moglo da stekne utisak da porodica neprestano ima finansijskih problema ili da su stvari koje želi uvek nedostižne. Naravno, nije svaka porodica u mogućnosti da kupi sve što bi želela, a ponekad je finansijska situacija zaista razlog zbog kog nešto mora da se odloži. Ipak, kada je reč o kupovini koja jednostavno nije prioritet, roditelji mogu da izaberu drugačije objašnjenje. Važno je da dete nauči da novac nije neograničen i da njegovo trošenje podrazumeva donošenje odluka. To ne znači da treba da bude upoznato sa svim detaljima porodičnih finansija, već da na uzrastu primeren način razume osnovne principe planiranja.

Možda vas zanima

Majka od sina i ćerke traži da joj uplaćuju 800 evra mesečno: Smatra da su joj dužni, oni kažu da je luda – u kući je opšti haos

Kod naših baka nikad ničega nije falilo: Evo na koji način su uvek imale dovoljno novca za sve porodične potrebe

Godinama sam radila u Nemačkoj da bih prehranila ćerke: Tek kad sam se vratila kući, shvatila sam šta one rade sa mojim krvavo zarađenim novcem

Šta reći kada dete traži nešto što nećemo da mu kupimo?

Umesto da automatski odgovore da nemaju novca, roditelji mogu da objasne da kupovina trenutno nije u planu ili da se novac čuva za nešto drugo. Na primer, mogu da kažu: „To sada nećemo kupiti jer imamo druge prioritete“ ili „Možemo da razmislimo o tome sledećeg meseca“. Ako je u pitanju veća želja, moguće je zajedno napraviti plan štednje i razgovarati o tome koliko je vremena potrebno da se novac prikupi. Takvim razgovorima dete uči da ne mora svaku želju da ostvari odmah. Takođe, postepeno shvata da čekanje, planiranje i odabir između različitih mogućnosti predstavljaju deo svakodnevnog života. Roditelji, pritom, ne moraju da obećavaju da će željena stvar biti kupljena kasnije. Ako su odlučili da je ne kupe, sasvim je u redu da to jasno kažu. Detetu su potrebne razumljive granice, a ne duga opravdanja za svaku odluku.

Deca treba da nauče da prihvate „ne“

Kada dete ne dobije ono što želi, sasvim je prirodno da bude razočarano, ljuto ili tužno. Roditelji mogu da pokažu razumevanje za njegova osećanja, a da pritom ne promene odluku samo da bi izbegli neprijatnu reakciju. Na primer, mogu da kažu: „Razumem da ti se ta igračka mnogo dopada, ali danas je nećemo kupiti“. Time detetu stavljaju do znanja da su njegova želja i osećanja važni, ali da ne može svaka želja automatski da bude ispunjena. Ovakav pristup može da pomogne mališanima da postepeno razvijaju strpljenje i lakše se nose s razočaranjem. Istovremeno, uče da odluka da se nešto ne kupi ne znači da ih roditelji manje vole ili da njihove potrebe nisu važne.

Roditelji imaju različita mišljenja

Savet Superdadilje izazvao je podeljene reakcije. Neki roditelji podržavaju ideju da se izbegava često ponavljanje rečenice „Nemamo novca“, navodeći da su i sami tokom odrastanja slušali takve poruke i da su kasnije osećali nelagodu kada je trebalo da razgovaraju o finansijama. Drugi smatraju da decu ne treba opterećivati brigama odraslih i da nije potrebno da znaju sve o prihodima, troškovima i eventualnim finansijskim teškoćama porodice. Ima i onih koji ističu da mališani od ranog uzrasta treba da razumeju da stvari imaju cenu i da nije moguće kupiti sve što požele. Jedan od pristupa jeste da roditelji budu iskreni, ali da objašnjenja prilagode detetovom uzrastu. Ako porodica zaista prolazi kroz finansijski težak period, nema potrebe da se stvarnost prikriva, ali dete ne bi trebalo opterećivati detaljima i brigama koje ne može da razume ili na koje ne može da utiče. S druge strane, kada je reč o želji za još jednom igračkom ili slatkišem, dovoljno je jasno reći da kupovina nije planirana.

Kako decu naučiti zdravom odnosu prema novcu?

Razgovori o novcu ne moraju da budu komplikovani. Roditelji mogu da iskoriste svakodnevne situacije, poput odlaska u prodavnicu ili planiranja kupovine, kako bi objasnili razliku između onoga što je neophodno i onoga što želimo. Starija deca mogu da učestvuju u jednostavnom planiranju budžeta ili da odvajaju deo džeparca za stvar koju žele da kupe. Na taj način lakše će razumeti da štednja zahteva vreme i da izbor jedne stvari ponekad znači odustajanje od druge. Najvažnije je pronaći ravnotežu između iskrenosti i zaštite deteta od nepotrebnih briga. Roditelji ne moraju da prikrivaju finansijsku stvarnost, ali ne moraju ni svako odbijanje da objašnjavaju nedostatkom novca. Detetu je dovoljno jasno staviti do znanja da postoje prioriteti, da je ponekad potrebno sačekati i da to što ne dobije sve što poželi ne znači da njegove potrebe i osećanja nisu važni.