Svaki dan ljubim njegovu sliku u telefonu: Srđan Todorović o sinu Dejanu kojeg je izgubio pre 10 godina

Tragedija koja je zadesila Srđana Žiku Todorovića i njegovu suprugu Anu decembra 2017. godine ostavila nas je sve bez reči.

Tog kobnog dana, njihov trogodišnji sin Dejan bio je malo prehlađen. Pustili su ga pola sata duže da odmara. Kada su obišli krevetac, dečak je već bio modar. Hitna pomoć je stigla i pokušala reanimaciju. Međutim, lekari nisu ništa mogli da urade.

Ogroman šok za Žiku i njegovu suprugu Anu koji su čekali i borili se za potomstvo punih dvanaest godina. Koliko je to teška borba govorila je i pevačica Katarina Živković dok je Sanja Maletić za portal Mame detljno govorila o pokušajima da se ostvari kao majka i o sreći koju joj je donela ćerka koju je rodila u šestoj deceniji života.

Možda vas zanima

Bila je sila, bila je magija, rodila je ćerku, a onda je nestala: Sestra poznate manekenke ne može da dođe sebi od tuge

Devojčica nije znala za reč „ne“, sve dok je mama nije odvela tamo gde se svakog dana hrani 2.000 gladnih ljudi: Manekenka Tamara Nikolić podelila važnu lekciju o roditeljstvu

Voditeljka nije mogla da zaustavi suze zbog žene koja se pet puta se suočila sa karcinomom: Imala je 23 godine kad je saznala da ima rak

Doktorka: Prekasno je…

Od tog decembra 2017. za Todorovića, čiji je život bio pozornica, kamera i aplauz, usledila je najteža moguća tišina. Onaj prepoznatljiv osmeh, zaštitni znak mnogih njegovih filmova, ustupio je mesto bolu o kojem se ne govori. Jer za njega ne postoje reči.

Obdukcija i detaljne analize krvi nisu pokazale nikakve tragove bolesti, trovanja ili gušenja. Dečak je bio potpuno zdrav. Slučaj je zaveden pod SIDS (sindrom iznenadne dečje smrti, odnosno slučajna dečja iznenadna smrt), medicinski neobjašnjivu pojavu koja najčešće pogađa bebe, ali u ređim slučajevima može da se dogodi i starijoj deci u snu.

Srđan je godinama kasnije smogao snage da progovori o najtežem danu svog života, noseći se sa bolom koji nikada ne prolazi:

– Stavili smo ga na popodnevno spavanje. Pustili smo ga pola sata duže i već je bilo kasno, bio je plav. Kad je došla hitna pomoć, uradili su sve, ali doktorka je rekla da je prekasno… Ja svaki dan gledam njegove slike i ljubim ga i gledam te neke snimke na mobilnom telefonu. I nisu našli ništa. I onda kad ne nađu ništa stave pod SIDS. Neobjašnjivo, zašto? Slučajna dečja iznenadna smrt.”

Hvala Bogu, bio sam otac

Poznati glumac pokazao je da tuga ne umanjuje snagu, već da je pravo junaštvo nastaviti dalje sa otvorenim, živim ranama na srcu.

Vratiti se pred kamere, stati ponovo pred publiku koja te pamti po osmehu dok ti je duša jeca, ravno je herojskom činu.

– Recimo, da Ana i ja nismo mogli da imamo decu, kao što mnogi parovi ne mogu, da li bih bio sretniji? Ne znam. Ali, u svakom slučaju sam zahvalan Bogu što sam, eto, osetio kako je to biti otac – rekao je jednom prilikom Todorović.

Ove njegove reči morali bismo svi da zapamtimo. Jer svako od nas ima trenutke kada misli da je baš njemu najteže, da je slomljen, da nema snage… Todorović je posle takve tragedije pokazao da se neke tuge nose zauvek.

Bez obzira na deceniju koja je prošla od tragedija, Žika i Ana nose teret koji nikada neće nestati. Glumac je u kasnijim ispovestima priznao da nikada u potpunosti nije stao na noge na isti način, da gluma više nema isti prioritet u njegovom životu. Rekao je da svakodnevno živi sa uspomenama, čuvajući lik svog sina na ekranu mobilnog telefona i u svakom svom otkucaju srca.

– Ja svaki dan gledam njegove slike i ljubim ga i gledam te neke snimke na mobilnom telefonu – rekao je Todorović.

Posle ovakvih reči možemo samo da ga poštujemo zbog dostojanstva sa kojim nosi svoj bol, podsećajući nas sve, bez reči, šta znači voljeti i kada je najteže.