„Poslali me kod psihijatra, a imala sam karcinom“: Strašna ispovest Valentine Obradović

Život Valentine Obradović prevazilazi okvire filmske priče. Tokom života više puta sesuočavala sa smrću, i to još kao dete. Pretpela je teške porodične udarce, zatim misteriju iz porodilišta… Od malih nogu nesreće su se nizale, kao da im nije bilo kraja. Posle svih bolesti i patnji, Valentina je vodila još jednu, možda najtežu bitku. Onu koju je vodila protiv kacera, u kojoj je bila jaka i hrabra zbog dece koju je sama odgajala. Svoju životnu priču ispračala je u podkastu u podkastu „Hrabrija nego juče“.

Poruka koja je najvažnija i koju je poslala svim đenama iste je kao i ona koja je slala Vedrna Rudan koja je vodila bitku sa retkom i agresivnom bolešću. Ne propuštaje preglede, kontrole, čuvajte svoje zdravlje i pađljivo slušajte i primenite sve što vam lerai preoporuče

Nestala beba u porodilištu

Sa samo tri godine, Valentina je preživela strahotu. Upala je u korito sa vrelom vodom i zadobila je teške opekotine. Sa sedam godina odnela ju je nabujala Drina tokom puštanja brane. Teškoće je nisu mimoišle ni kasnije. Posle dva neuspešna braka, ostala je sama sa dvoje dece. Aleksandru i Darka sama je podizala, suočavajući se sa napuštanjem i suprugovim problemima sa kockom.

Možda vas zanima

Nije svaki pad koncentracije lenjost: Kako prepoznati depresiju i anksioznost kod studenata

Smrt studenta iz Sarajeva pokrenula lavinu ispovesti studenata – neki su priznali koliko su bili blizu ivice

Kristina je ispraćena na večni počinak, a njene reči još odzvanjaju: „Plačem tiho, sama, nikome ništa ne pričam“ – ovo treba da čuje svaka žena

Ipak, najdublju ranu i misteriju na koju ni danas nema odgovor nosi iz porodilišta. U šestom mesecu trudnoće donela je na svet dečaka.

– Kada je beba zaplakala, ja sam je uzela u ruke…  Pritrčali su iz druge sale i svi su rekli: „Jao, pa beba je u redu.“ Dali su mi je na minut, kao lutku. I onda su ga odneli i posle mi saopštili da je beba umrla – ispričala je Obradovićeva.

Kaže, da zvaničan dokument o smrti sina, nikada nije dobila. Dodaje da su joj patolozi dali poražavajući nezvanični savet: „Najbolje da ovo zaboravite. Vrana vrani oči ne vadi.“

Uput za psihijatra umesto onkologije

Nešto kasnije, kada je već bila lečeni onkološki pacijent, počeli su da joj se pojavljuju novi simptomi: pucali su joj nokti, opadala joj je kosa, imala je bolne izrasline. Okruženje nije imalo razumevanja, podška je izostala   Valentina je u lokalnoj sredini naišla na zatvorena vrata i ignorisanje.

– Svi mi kažu: „Ti si već operisana, ne skupljaj viruse, idi, sedi kući i odmaraj.“ Da bi jednog momenta ja dobila uput kod psihijatra kao umišljeni bolesnik. I to je mene debelo izrevoltiralo – objašnjava Valentina.

Odbijajući takav tretman, pokupila je papire i otišla na Institut za onkologiju u Beogradu. Lekar ju je odmah pregledao i poslao na hitnu biopsiju.

Samo nekoliko dana kasnije stigla je surova dijagnoza: kancer.

Obrijem glavu, stavim mašnu i svet je moj

Suočena sa agresivnim lečenjem i gubitkom kose usled hemoterapije, odlučila je da preuzme kontrolu nad situacijom prvenstveno zbog svog tada desetogodišnjeg sina:

– Setila sam se slika glumica koje sam gledala nekad bez kose, manekenki. Videla sam sebe da ću biti strašno lepa bez kose kao i one. Uzela sam mašinicu i sama sebi obrijala glavu. Stavim jednu malu maramu, vežem, našminkam se i podignem glavu kao da je ceo svet moj – priča Obradovićeva.

Pored zvanične medicine, veliki oslonac pronašla je u veri. Nakon sna o nepoznatoj pećini, otišla je u manastir Ostrog gde je prepoznala prizore iz svog sna, što joj je donelo preko potreban mir pred teške operacije u Beogradu.

Poruka ženama: Budite uporne i čuvajte zdravlje

Obradovićeva ističe da želi da njena priča posluži kao ohrabrenje ženama u manjim sredinama da ne ignorišu sopstveno telo i bore se sa predrasudama sistema:

– Ako vas nešto boli, niko drugi ne zna koliko vas boli. Znači, ako mislite da niste dovoljno shvaćeni, treba potencirati, treba biti uporan.+“

Pored borbe sa bolešću, morala je da se nosi i sa osudama okoline koja često ima stereotipnu sliku teškog bolesnika.

– Čula sam iza leđa: „Ma kakva metastaza, ko je to preživeo? Ne bi ona tako bila doterana.“ To mene jako je bolelo… Često taj spoljni izgled zavara – kaže Valentina.

Njeno iskustvo pokazuje da kancer nije kraj, već velika bitka koja zahteva upornost, medicinsku negu i mnogo hrabrosti.

Ova ispovest svedočanstvo je o iskustvima jedne žene. Međutim, to nisu stručni saveti, niti predstvaljau zamenu za profesionalnu lekarsku pomoć ili za dijagnozu koju mogu da postave samo strčni medicinski radnici.

Izvor: Lepa i srećna/Hrabrija nego juče