Zbog sudbine male Ljubice plakala je cela zemlja: Gladna je prodavala cveće po kafanama samo da ima za hleb

Imala je samo šest godina, a umesto bezbrižnog detinjstva, igre i sigurnosti doma, noći je provodila po skadarlijskim kafanama prodajući cveće. Ljubica, koju su mnogi zapamtili kao Ljubicu Ljubičicu, bila je dete jednog teškog vremena, ali i devojčica čije su reči pokazivale zrelost kakvu nijedno dete tog uzrasta ne bi trebalo da ima.

Prodavala je ruže kako bi mogla da kupi hleb, dok je inflacija bila toliko velika da je vekna koštala milione tadašnjih dinara. Ipak, iza svega što je proživljavala ostala je devojčica koja je želela da pleše balet, ide u školu i jednog dana postane „kraljica, gospodarica svemira“.

Njenu priču zabeležio je Dragan Radulović, a decenijama kasnije ostale su rečenice koje je teško pročitati bez knedle u grlu.

Možda vas zanima

Mama je ćerku naučila kako da odgovori kada je vršnjaci vređaju: Hit snimak ima 40 miliona pregleda

Kuća od 103 kvadrata za 33.000 evra, a porodicama bi mogla da bude još jeftinija: Vrtić, škola i ambulanta su u selu

„Sela baba u balon“ vam ne izlazi iz glave? Naučnici objasnili zašto se neke dečje pesme zalepe za mozak

Izbacivali su šestogodišnjakinju iz kafana

Noćni rad za dete od šest godina nosio je brojne opasnosti i poniženja.

Ljubicu su iz pojedinih restorana izbacivali, a ljudi su je optuživali da prodaje cveće koje je ukrala sa groblja. Takve optužbe posebno su je bolele.

– Jedan čovek došao, konobar, tako i mene isterao napolje… Ne dadu mi da ulazim unutra. A svi meni kažu: „Ma neću tu iz groblja to cveće.“ Ja kažem: „Nije to grobljansko cveće.“ Kako ja mogu da idem sama na groblje? Ja se još plus plašim da idem na groblje, a još da kradem s groblja, ej!

Ali ono što je doživljavala nije nestajalo kada bi se vratila kući.

Budila se vrišteći od straha

Traume su je pratile i tokom noći. Strahovi i prizori koje je nosila sa sobom pretvarali su se u dečje noćne more o vampirima.

– Ja tamo bila i spavala. I onda nešto sanjala, neki vampiri nešto dolaze. Ja ustanem i vrištim. „Šta je, baba?“, skoči iz kreveta, prenese me u njen krevet… Opet sanjam neki vampiri dolaze, dave me, pa me jedu, same kosti mi ostale… Ja se plašim… Umrem od straha. Neko mi priča o vampirima, molim te, pobegnem!

Iako je bila dete koje je dane i noći provodilo među odraslima po skadarlijskim kafanama, način na koji ih je posmatrala bio je zapanjujuće zreo.

„Ja bih zabranila alkohol“

Posebno joj se nije dopadalo ono što je viđala u jednoj kafani, gde su ljudi pili toliko da bi zaspali za stolom.

– Ima jedna kafana loša, „Šarac“ neka. I ja kad tamo odem, ono neki pijani ljudi. Jaoj, svi neki ludaci! Ja uđem, nudim: „Marš! Ajde! Marš, to s groblja cveće!“ Nudim za drugim stolom: „Marš!“ Pijani i ovaki… spavaju u kafani. Jedan čovek ovako legao na sto i spava. Nije to dobro. Ja bih zabranila alkohol! Kad svi ljudi pijandure spavaju na stolu, na ulici, na klupi… Bolje da spavaš u svojoj kući, a ne ovde.

Kada ju je autor emisije pitao da li su ljudi dobri ili zli, odgovorila je onako kako samo dete ume – jednostavno.

– Neko jeste zao, a neko nije. Dobro, vi ste ovako dobri. Ne znam ja kakvi ste vi, ali znam da ste ovako dobri… Ne izgledate, nego jeste.

„Tako odrasli mnoge stvari zabrljaju“

Devojčica od šest godina imala je svoje viđenje i toga zašto odrasli uništavaju sopstvene živote.

– Ljudi bi bolje živeli kada ne bi radili ovo, ne bi išli da kradu, pa idu u zatvor… Trebaju samo da ne kradu, da ne lažu, da veruju u Boga. A ne samo oni kradu, odu u zatvor, pobegnu iz zatvora… Nego treba da radi svoj posao što je i radio. A ne da ostavi posao… Tako odrasli mnoge stvari zabrljaju.

Dok su odrasli oko nje „zabrljavali“, Ljubica je ipak imala svoje snove.

Sanjala je da postane balerina

Kada ju je Dragan Radulović pitao šta želi da bude kada poraste, dete koje je prodavalo cveće po kafanama odjednom je pričalo o baletu, školi, fakultetu i budućnosti.

– Ja bih volela da budem balerina! Znam da igram, mogu ti posle pokazati… Prvo idem tamo da učim kući, učim balet. Malo igram nešto, pa učim balet, onda učim za školu… Ja sam, kad sam bila mala, volela strašno da idem u školu, a sada baš ništa. Zato što mi je teško. Teška škola, pravo da ti kažem… Ali mora da se uči, da nešto značim, da radim fakultet, pa onda da se zaposlim kad porastem, žena velika… bez čoveka! Tako meni ujka kaže. Pitaju me za koga ću da se udam – za Crnca! Lepo igra onaj iz „Labudovog jezera“, znaš? Onaj crni… On lepo igra, mrda… Umem da igram balet, „Labudovo“, umem svašta da igram, a samo ne umem da živim dobro!

Upravo poslednja rečenica ostala je jedna od najpotresnijih iz čitavog razgovora.

„Umem svašta da igram, a samo ne umem da živim dobro!“

Rekla ju je devojčica od šest godina.

Želela je da bude „gospodarica svemira“

Uprkos svemu, u Ljubici nije nestala dečja mašta.

Kada su razgovarali o kraljevanju i željama, ponovo je postala samo mala devojčica koja veruje da postoji čarobna lampa sposobna da promeni svet.

– Stvarno bih volela ovako da budem kraljica, gospodarica svemira! Da imam onu lampu, da protrljam i kraljica sam čitavog… Želim da budem kraljica!

A onda je tokom razgovora otkrila još nešto.

Nije ni znala kada joj je rođendan

Ljubica je ispričala da ona i baka kod kuće nisu slavile njen rođendan. Kako je objasnila, rečeno im je da ne treba da slave rođendane, već Boga.

– Zato što mi nismo slavili rođendan, Bogo je rekao da ne slavimo rođendan, nego da slavimo Boga… I nisam… Nismo ja i baba slavile rođendan… Nisam ni znala kada je meni rođendan.

Dragan Radulović tada je odlučio da joj priredi iznenađenje.

Doneo joj je veliku saksiju svežih ljubičica.

Devojčica koja je bila naviknuta da cveće znači posao i novac od kojeg treba kupiti hleb, ovog puta dobila ga je na poklon.

Njena reakcija bila je potpuno spontana.

– Koji to poklon stiže tu? Jaoj! Ovo su ljubičice… Ti si kao neka mala prodavačica ljubičica, je l’ tako? E, pa to ove ljubičice mogu da prodam, ovo ne! Znam da je poklon, neću da prodam… A, što lepo mirišu!

Devojčica kojoj je detinjstvo ostalo na kaldrmi

Priča o Ljubici Ljubičici, sačuvana kroz poetski i duboko ljudski pristup Dragana Radulovića, ostala je svedočanstvo jednog surovog vremena, ali pre svega priča o detetu koje je moralo prerano da upozna svet odraslih.

Prodavala je ruže da bi kupila hleb. Izbacivali su je iz kafana. Optuživali da krade cveće sa groblja. Noću se budila vrišteći od straha.

A ipak je želela da završi školu i fakultet. Želela je da bude balerina. Želela je da bude kraljica i gospodarica svemira.

I možda upravo zato, posle svih godina, najviše boli njena sasvim jednostavna rečenica:

„Umem svašta da igram, a samo ne umem da živim dobro!“