„Poželim da se razbolim samo da više ne mogu da im pomažem“: Ispovest sina ostarelih roditelja boli koliko je iskrena

Briga o ostarelim roditeljima može da postane ogroman teret, posebno kada gotovo sva odgovornost padne na jednu osobu. Upravo sa takvim problemom jedan čitalac obratio se redakciji Independenta, opisujući iscrpljenost, osećaj zarobljenosti i krivicu jer sve teže podnosi svakodnevnu brigu o roditeljima koji odbijaju profesionalnu pomoć.

Njegova majka ima 84, a otac 89 godina. Iako oboje insistiraju na tome da mogu samostalno da žive i odbijaju mogućnost doma ili drugog oblika stručne nege, njihov sin kaže da je u praksi postao osoba bez koje gotovo ništa ne mogu da završe.

Na njegovo pismo odgovorila je Viktorija Ričards, savetnica i urednica Independenta, poručujući mu da je došao trenutak da postavi jasne granice i prestane da svu odgovornost nosi sam.

Možda vas zanima

Kuća kod Vršca prodaje se za 43.000 evra, a majkama država može da pokrije gotovo polovinu: Ima 120 kvadrata i ogroman plac

Marija Veljković zaplakala kada je saznala pol četvrtog deteta: Voditeljku RTS-a slomila trudnoća hrabre majke i njeno troje dece

„Da, duguješ svojim roditeljima“: Majka koju ćerka dve godine ne želi da vidi novom porukom podelila javnost

„Kao da sam zarobljen u živoj noćnoj mori“

Čitalac nije skrivao koliko je situacija postala teška.

„Užasno se osećam što ovo govorim, ali kao da sam zarobljen u nekoj vrsti žive noćne more, jer sam jedina osoba koja brine o svojim ostarelim roditeljima.

Oboje su u osamdesetim – mama ima 84, a tata 89 godina – i odbijaju bilo kakvu pomoć, kao i mogućnost da se presele u dom ili neki oblik stanovanja uz stručnu negu. Uvereni su da mogu sami da se staraju o sebi i jedno o drugom, ali postaje sve očiglednije da to više nije tako.“

Posebno ga brine što otac sve češće zaboravlja stvari.

„Tata sve češće zaboravlja stvari, do te mere da to može da postane opasno, dok mama smatra da i dalje može da vozi i kuva, iako joj je vid loš, a koordinacija još gora. I koliko god oboje insistirali na tome da su samostalni, i dalje zavise od mene kada treba praktično bilo šta da se reši.“

Od računa i kupovine do sijalice i mleka

Njihov sin kaže da je preuzeo gotovo sve praktične obaveze.

„Moram da obavljam svu kupovinu i plaćam račune umesto njih, a zovu me svaki put kada se nešto dogodi – kada treba zameniti sijalicu, kada im ponestane mleka ili kada im treba lek. Očekuju da ostavim sve što radim i odmah odem kod njih.“

Problem je u tome što i on ima sopstvene obaveze i probleme.

„Ali i ja imam svoj život. Imam zahtevan posao, zdravstvene probleme i svoju decu. Pritom ne živim iza ugla – do njih mi treba pola sata vožnje, i tako svaki put.“

Kao jedinac, oseća da nema kome drugom da prepusti deo odgovornosti.

„Znam da nemaju nikoga drugog jer sam jedinac i zato osećam da je moja dužnost da brinem o njima. Ali duboko u sebi osećam ogromnu ogorčenost zbog odgovornosti koja je potpuno pala na mene. A onda osećam i krivicu zato što se uopšte tako osećam.

Volim ih, ali sam iscrpljen.“

„Poželim da se razbolim samo da više ne mogu sve da radim“

Možda najteži deo njegovog pisma pokazuje koliko je iscrpljenost daleko otišla.

„Ponekad poželim da imam neki razlog zbog kojeg više ne bih mogao sve da radim. Uhvatim sebe čak i kako želim da se razbolim ili da mi se dogodi neka nezgoda, samo da bi oni konačno morali da prihvate da ne mogu svaki put da ostavim sve i potrčim kod njih.

Imam osećaj da moj život više ne pripada meni. Praktično se pretvorio u služenje drugima. Sve me to potpuno iscrpljuje, umara i frustrira, a ne znam kako da promenim situaciju.“

Pismo je potpisao jednostavno – „Iscrpljeni“.

„Ko vodi računa o vašim potrebama?“

Viktorija Ričards mu je odgovorila da već sam potpis dovoljno govori o stanju u kojem se nalazi.

„Vaš potpis zaista opisuje stanje u kojem se nalazite. Čak i iz ovog pisma može da se oseti koliko ste sagoreli, a prvo što se nameće jeste pitanje – ko vodi računa o vašim potrebama?

Vi neprestano brinete o drugima, ali ko u svemu tome stavlja vas na prvo mesto? I zašto to ne činite vi sami?“

Ona se osvrnula i na širi problem nedovoljne podrške ljudima koji neguju članove porodice. Navela je obećanja o reformi sistema socijalne zaštite u Velikoj Britaniji i ocenila da se zemlja suočava sa krizom sistema nege, zbog koje ljudi poput ovog čitaoca snose veliki deo posledica.

„Ne možemo da dajemo ono što više nemamo“

Ričards razume njegov osećaj odgovornosti, posebno zato što je jedinac, ali smatra da postoji granica.

„Jedna od odgovornosti koju imamo kao odrasli ljudi jeste da shvatimo da ne možemo da dajemo ono što više nemamo.“

Uporedila je njegovu situaciju sa pravilom o maskama za kiseonik u avionu: prvo je potrebno staviti svoju masku, a tek onda pomagati drugome.

Jednostavno, ako nastavi da daje sve dok potpuno ne ostane bez snage, u jednom trenutku više neće imati šta da pruži ni roditeljima.

Zbog svega što je napisao, Ričards se zapitala i da li već dugo zanemaruje sopstvene potrebe i zbog čega to čini.

Roditelji su ranjivi, ali teško prihvataju da stare

Ričards smatra da je razumljivo što njegovi roditelji žele da zadrže samostalnost.

„Razumem da su vaši roditelji ranjivi, ali i ponosni. Odbijaju da prihvate pomoć drugih ljudi, a istovremeno vas tretiraju upravo kao osobu koja je dužna da im stalno pomaže. Nekim ljudima je jednostavno izuzetno teško da prihvate činjenicu da stare.“

Zato je njen savet vrlo konkretan: sin bi trebalo da im objasni da je samo jedna osoba i da postoje granice onoga što može da uradi.

Ali samo razgovor nije dovoljan.

Granice koje postavi moraće zaista i da poštuje.

Ne mora da potrči svaki put kada ponestane mleka

Ričards savetuje da odredi konkretne dane i vreme kada će posećivati roditelje, umesto da svaki njihov poziv automatski znači da mora da prekine sve što radi.

Za početak, mogao bi da im kaže da više neće ostavljati sve obaveze i odlaziti kod njih svaki put kada im, na primer, ponestane litar mleka.

Kada se naviknu na novu rutinu, smatra ona, možda će se ispostaviti da između njegovih dolazaka mogu da se snađu bolje nego što svi očekuju.

Uključiti komšije i prijatelje

Jedna osoba ne mora da bude čitava mreža podrške.

Ričards zato predlaže da razgovara sa komšijama ili prijateljima svojih roditelja i pokuša da napravi mali krug ljudi koji bi povremeno mogli da uskoče kada je pomoć potrebna.

Navela je primere iz sopstvenog okruženja – od prijateljice koja je prolazila kroz hemoterapiju dok je sama brinula o dvoje male dece do ljudi kojima je pomoć bila potrebna tokom perioda žalosti.

Ispričala je i da je, kada se porađala sa drugim detetom, mogla da pozove prijateljicu kojoj veruje da pričuva njeno malo dete kako bi ona otišla u bolnicu.

Ljudi, kaže, često veoma brzo i dobro reaguju kada nekome zaista treba pomoć.

Ali postoji jedan uslov – moramo im dozvoliti da pomognu.

Možda zbog krivice radi i više nego što mora

Ričards smatra da bi čitalac morao da se odrekne i dela odgovornosti koju je potpuno preuzeo na sebe.

Moguće je, navodi ona, da sada radi čak i više nego što je neophodno upravo zato što oseća krivicu zbog sopstvene frustracije, pa dodatnim angažovanjem pokušava da nadoknadi ta osećanja.

Roditeljima može jasno da kaže da će biti uz njih istog trenutka kada se dogodi nešto hitno, ali da istovremeno ima svoju porodicu o kojoj mora da brine.

A onda mogu zajedno da naprave razliku između onoga što jeste i onoga što nije hitno.

Da li je pregorela sijalica zaista razlog da odmah sedne u automobil? Ako nije, njena zamena može da sačeka sledeću posetu.

Jednostavan spisak može da smanji desetine poziva

Jedno od praktičnih rešenja koje predlaže jeste zajednički spisak za kupovinu.

Roditelji bi tako zadržali osećaj kontrole i mogli da beleže šta im je potrebno, dok njihov sin ne bi morao da reaguje na svaki pojedinačni poziv kada se sete mleka, namirnice ili neke druge sitnice.

Ako ni jasna pravila, raspored i pomoć drugih ljudi ne budu dovoljni, sledi ozbiljniji razgovor.

Ako ne mogu sami, profesionalna pomoć postaje neophodna

Ukoliko dogovor ne bude funkcionisao, Ričards smatra da će morati otvoreno da razgovara sa roditeljima o činjenici da više nije moguće da on sam popunjava sve praznine.

Tada bi trebalo razmotriti profesionalnu pomoć koja bi bila dostupna u periodima kada njihov sin ne može da bude uz njih.

Već sada, naglašava ona, radi izuzetno mnogo.

Zato ne bi trebalo da oseća da mora na svojim leđima da nosi i emocije roditelja zbog toga što im je teško da prihvate tuđu pomoć.

Jer problem više nije samo pitanje toga mogu li njegovi majka i otac da vode računa o sebi. Njihov sin je toliko iscrpljen da je i njegova sposobnost da vodi računa o sebi ozbiljno ugrožena.

Kako je Ričards zaključila:

„Svi zaslužujete više od ovoga.“