„Moj četvorogodišnjak je udario drugo dete u vrtiću“: Evo kako roditelji treba da reaguju u ovakvim situacijama

Jedan poziv iz vrtića dovoljan je da roditelju pokvari dan: „Vaše dete je danas udarilo drugo dete.“ Prva reakcija često bude mešavina šoka, neprijatnosti, ljutnje ili osećaja krivice. Međutim, povremeno udaranje, guranje ili drugo impulsivno ponašanje može da se pojavi i kod dece predškolskog uzrasta. Važno je kako odrasli reaguju nakon incidenta. Cilj nije samo da dete „bude kažnjeno“, već da postepeno nauči da prepoznaje emocije, kontroliše impulse i pronađe prihvatljiv način da reši konflikt.

Prvo smiriti sebe, pa razgovarati sa detetom

Kada čujete da je dete udarilo drugara, lako je reagovati impulsivno: vikom, pretnjom ili kaznom. Ipak, razgovor je mnogo korisniji kada roditelj prvo sam smiri emocije. Detetu od četiri godine nije dovoljno reći: „To je ružno“ ili „Kako si mogao to da uradiš?“ Mnogo je korisnije pokušati da se utvrdi šta se dogodilo neposredno pre udarca. Roditelj može da pita:

• „Šta se desilo?“

  Možda vas zanima

  

  „Volim svoju majku, ali više ne mogu“: Kada briga o roditelju počne da briše život odraslog deteta

  

  Država i ove jeseni čuva najosetljivije: Stiže sezona vakcinacije protiv gripa, evo ko ima pravo na zaštitu

  

  „Da, duguješ svojim roditeljima“: Majka koju ćerka dve godine ne želi da vidi novom porukom podelila javnost

• „Šta je bilo pre nego što si ga udario?“

• „Kako si se osećao tada?“

• „Šta si hteo da uradiš?“

• „Šta možemo sledeći put da uradimo umesto udaranja?“

Pitanja treba postavljati mirno i jednostavno, bez ispitivanja deteta kao da je na saslušanju.

Razdvojiti dete od njegovog ponašanja

Važna poruka za dete jeste: „Ti nisi loše dete, ali udaranje nije prihvatljivo.“ To je velika razlika. Ako detetu kažemo „Ti si bezobrazan“ ili „Ti si agresivan“, ono može da počne da doživljava takvu etiketu kao deo svog identiteta. Umesto toga, treba jasno imenovati ponašanje koje nije prihvatljivo. Na primer: „Razumem da si bio ljut. Smeš da budeš ljut. Ali ne smeš da udaraš.“ Tako dete istovremeno dobija granicu i poruku da su njegove emocije dozvoljene.

Pokušati da razumemo šta je prethodilo incidentu

Četvorogodišnjaci još uče da regulišu snažne emocije i da rečima rešavaju konflikte. Zato je korisno saznati šta je prethodilo udarcu. Da li je drugo dete uzelo igračku? Da li je došlo do guranja? Da li je dete bilo umorno, frustrirano ili preplavljeno emocijama? Da li je pokušalo nešto da kaže, ali nije uspelo da se izbori za ono što želi? Razumevanje razloga ne znači opravdavanje udarca. Možemo istovremeno reći: „Razumem zašto si se naljutio. Ali udariti nije način da pokažeš da si ljut.“

Naučiti dete šta da uradi sledeći put

Samo „nemoj da udaraš“ često nije dovoljno. Dete mora da dobije alternativu. Roditelj može da ga nauči jednostavnim rečenicama:

„To je moje.“

„Nemoj da me guraš.“

„Ne sviđa mi se.“

„Hoću da se igram.“

„Molim te, vrati mi igračku.“

„Treba mi pomoć.“

Sa detetom se ove situacije mogu vežbati kroz igru. Roditelj može da glumi drugara iz vrtića, a dete da vežba šta može da kaže i uradi kada se naljuti.

Da li dete treba da se izvini?

Izvinjenje može biti deo popravljanja situacije, ali nije korisno ako je samo mehaničko „Izvini“. Detetu možemo pomoći da razume posledicu svog postupka: „Udario si druga i to ga je zabolelo. Hajde da razmislimo kako možemo da popravimo ono što se dogodilo.“ U zavisnosti od situacije, to može biti izvinjenje, pitanje „Jesi li dobro?“, pomoć drugom detetu ili neki drugi način pokazivanja da razume da je svojim postupkom nekoga povredilo. Cilj nije da dete nauči samo da izgovori reč „izvini“, već da razvija empatiju i odgovornost.

Ne treba uzvraćati fizičkom kaznom

Ako roditelj udari dete zato što je ono udarilo drugo dete, šalje se zbunjujuća poruka: odrasli govore da se ne sme udarati, a istovremeno koriste udarac kao kaznu. Mnogo je korisnije postaviti jasnu granicu i pomoći detetu da nauči drugačiji način reagovanja.

Razgovor sa vaspitačima je važan

Roditelj ne bi trebalo da ostane samo na onome što je dete ispričalo. Razgovor sa vaspitačem može pomoći da se sagleda cela situacija. Korisna pitanja su:

„Šta se dogodilo neposredno pre toga?“

„Da li se ovakva situacija ranije dešavala?“

„Kako je dete reagovalo nakon incidenta?“

„Da li primećujete neki obrazac?“

„Kako možemo zajedno da reagujemo ako se ponovi?“

Saradnja roditelja i vrtića važna je upravo zato što dete dobija slične poruke i granice u različitim okruženjima.

Jedan incident ne znači da je sa detetom „nešto ozbiljno nije u redu“

Povremeni konflikti mogu biti deo razvoja socijalnih veština. Ipak, ako se fizička agresija često ponavlja, postaje intenzivnija, dete ozbiljno povređuje drugu decu ili postoje i druge teškoće u ponašanju, komunikaciji ili svakodnevnom funkcionisanju, korisno je razgovarati sa pedijatrom ili stručnjakom za razvoj dece. Najvažnije je posmatrati obrazac, a ne donositi velike zaključke na osnovu jednog događaja.

Šta dete zapravo treba da nauči?

Posle ovakvog događaja cilj nije da dete zapamti da je „loše“ ako udari nekoga. Cilj je da postepeno nauči:

• da prepozna kada je ljuto ili frustrirano;

• da kaže šta mu smeta;

• da potraži pomoć kada konflikt ne može samo da reši;

• da kontroliše impuls da udari ili gurne;

• da razume da njegovi postupci mogu povrediti druge;

• da popravi odnos nakon konflikta.

Roditelju zato možda jeste neprijatno kada čuje da je njegovo dete udarilo drugo dete, ali taj trenutak može da bude i prilika za učenje. Mirna reakcija, jasna granica i vežbanje drugačijih načina rešavanja konflikta mnogo su korisniji od etiketa, zastrašivanja i kazne. Jer cilj nije odgajiti dete koje se nikada ne naljuti — već dete koje vremenom nauči šta da uradi sa svojim besom.