Majka objavila iskustvo iz parkića koje je pokrenulo važno pitanje: „Šta se dešava sa roditeljima?“

Roditeljstvo sa sobom nosi bezbroj izazova. Svakodnevno učimo decu kako da budu pažljiva, kako da se izvine kada pogreše, kako da poštuju druge i kako da rešavaju konflikte.

Jedna mama je na društvenim mrežama podelila iskustvo koje je doživela nakon odlaska u park sa svojim detetom. Njena priča otvorila je pitanje granica u ponašanju odraslih prema tuđoj deci, posebno onda kada dođe do nezgode među mališanima.

Kako navodi, njen šestogodišnji sin se tokom igre na toboganu slučajno sudario sa drugim dečakom, koji je tom prilikom zadobio povredu usne. Dečakova majka je, prema njenim rečima, burno reagovala, a njen sin se nakon toga vratio uplakan.

Možda vas zanima

Preminula autorka „Maminog bloga“: Iza sebe ostavila šestoro dece

Fenomen „Mom shaming“ i društvene mreže: Zašto se mame osećaju kao da nikada nisu dovoljno dobre?

Doktor Milivojević upozorava: Ove povrede dece na bazenu viđa svakog leta, i nisu iz vode

Majka je, kako opisuje, otišla do druge žene kako bi se izvinila zbog onoga što se dogodilo. Tek kasnije je, kaže, saznala šta je tačno prethodilo njegovom plaču i kakve je reči druga majka uputila njenom detetu.

Njenu objavu prenosimo u celosti:

„Pitam se ovih dana šta se dešava sa decom, sa roditeljima? Kad je roditeljstvo otišlo stranputice? Odakle uopšte pojedinim roditeljima sloboda da se prema tuđoj deci ponašaju bahato, bezobrazno, da ih gurkaju, psuju ili ne daj Bože udare? A odakle mi sad ova tema? Pa da vam ispričam… Baš taj dan je ova fotografija uslikana. Bili smo do tržnog centra da kupimo stvari za školu i nakon toga smo seli da popijemo kafu, a deca su otišla u parkić. Nakon nekih 15 minuta, dolazi moj Teo uplakan skroz-naskroz. Pitam ga šta se desilo, on od plakanja ne može da izusti. Na kraju jedva izgovara: slučajno sam udario jednog dečaka. Ja kažem, pa dobro sine, kako, šta je bilo. Penjao sam se na tobogan, a on je bio iza mene i slučajno sam ga udario nogom… Krenula mu je krv iz usne.

Ja kažem, pa dobro, ali što ti sad toliko plačeš. Idemo zajedno da vidimo kako je dečak. A on izgovara: zato što me je njegova mama psovala i vrištala je na mene. I ja kažem šta ti je psovala, on neće da izgovori. Ja ustajem, odlazim do parkića, zatičem tu mamu i dete. Izvinjavam se, kažem da nije bilo namerno, da nikoga ne bi povredio namerno, da i sam ima malog batu kojeg čuva. Izvinjavam se još jednom i odlazim.

U međuvremenu je suprug izvukao šta je psovala dotična „gospođa“, koja je bila manja od makovog zrna kad sam se ja pojavila. Da ti sebi dozvoliš, ženo od 40 i kusur godina, da detetu od 6 godina kažeš j ti mamu da ti j mamu, budalo jedna, p ti m. Sram te bilo! Da sam to znala kad sam išla da se izvinim gospođi u svoje i ime dete ne znam da li bih isto postupila. Možda bolje da je vodila računa o svom detetu, umesto što je buljila u telefon, kao i masa drugih roditelja po parkićima. Pa kad se povredi, daj da nađemo krivca i glumimo ultra zaštitničku majku. Prestanite da dirate tuđu decu, gledajte svoju!“

Ovakve situacije nisu jednostavne. Deca se u igri sudaraju, padaju, povređuju, nekada i nenamerno povrede jedno drugo. Upravo u takvim trenucima reakcija odraslih može da bude jednako važna kao i sama nezgoda.

Jer dete može da pogreši. Može da nekoga slučajno udari, gurne ili povredi. Odrasla osoba, međutim, ima odgovornost da situaciju smiri, da zaštiti svoje dete, ali i da postavi granicu na način koji ne ugrožava drugo dete.

Jedno je reagovati kada je dete povređeno. Sasvim drugo je ljutnju usmeriti prema detetu koje je, prema priči ove majke, imalo šest godina i koje je drugog mališana udarilo slučajno.

I upravo tu se nameće pitanje koje je ova mama postavila na početku svoje objave: šta se dešava sa roditeljima?

Da li smo postali toliko zaštitnički nastrojeni prema sopstvenoj deci da u konfliktu više ne vidimo tuđe dete? Da li u želji da zaštitimo svoje mališane zaboravljamo da su i druga deca nečija deca?

Park nije mesto bez pravila. Roditelji imaju odgovornost da prate svoju decu, da ih uče obzirnosti i da reaguju kada dođe do problema. Ali isto tako, odgovornost odraslih jeste i da znaju gde su granice kada je u pitanju tuđe dete.

Jer ono što želimo da naučimo svoju decu jeste jednostavno: ako pogrešiš – izvini se. Ako se neko povredi – pomozi. Ako si ljut – razgovaraj.

A možda bi isto trebalo da važi i za nas odrasle.