Ove veštine deca treba da savladaju pre ulaska u tinejdžerski period: Ne uče se u školi, a značiće im tokom celog života

Deca u školi uče da čitaju, pišu, računaju, rešavaju zadatke i pamte brojne činjenice. Međutim, neke od najvažnijih veština za njihov budući život ne nalaze se ni u jednom udžbeniku. Kako će reagovati kada im je dosadno? Hoće li umeti da zatraže pomoć kada zapnu? Šta će uraditi kada prvi pokušaj ne uspe? I da li će moći da priznaju da nešto još ne znaju, umesto da odmah zaključe da nisu sposobni? Ovakve svakodnevne situacije predstavljaju priliku da dete postepeno razvija samostalnost, snalažljivost i sposobnost rešavanja problema. Evo pet veština koje roditelji mogu da podstiču još pre adolescencije.

1. Da nauči da mu je ponekad dosadno

Današnja deca imaju gotovo neograničen pristup sadržajima. Video, igrica, muzika ili društvene mreže udaljeni su samo nekoliko dodira ekrana, pa trenutak bez aktivnosti lako može da deluje kao problem. Zato je korisno da dete nauči da ne mora svaki trenutak praznine odmah da popuni zabavom. Dosada može da bude prostor za spontanu igru, maštu, istraživanje i samostalno osmišljavanje aktivnosti. Kada dete kaže „Dosadno mi je“, roditelj ne mora automatski da mu ponudi telefon, televiziju ili spisak aktivnosti. Umesto toga, može jednostavno da kaže: „Razumem. Razmisli šta bi mogao da radiš.“ U početku dete možda neće biti oduševljeno ovakvim odgovorom, ali vremenom može da nauči da samo pronađe način da ispuni slobodno vreme. Naravno, to ne znači da roditelj treba namerno da uskraćuje detetu zabavu ili da ignoriše njegove potrebe. Poenta je u tome da ne mora svaki trenutak bez aktivnosti da bude odmah „popravljen“.

2. Da ume jasno da zatraži pomoć

Jedno je kada dete kaže „Ne mogu“, a sasvim drugo kada ume da objasni šta mu predstavlja problem i kakva mu pomoć treba. Na primer, umesto da samo kaže da ne razume domaći zadatak, dete može da nauči da objasni koji deo mu je jasan, gde je zapelo i šta je već pokušalo. Roditelji mogu da mu pomognu tako što će postavljati konkretna pitanja:

Možda vas zanima

Decu ova 4 horoskopska znaka mogu očekivati problemi u školi: Teže prate pravila, brzo gube pažnju i ne vole autoritet

Nije dovoljno samo prebrisati podlogu za igru: Mnogi roditelji je ne pomeraju mesecima, pa se ispod nje nakote stvari opasne po zdravlje

Roditelji, obratite pažnju na jednu stvar: Ove promene u ponašanju znače da vaše dete nešto muči – nemojte ih ignorisati

• „Šta pokušavaš da uradiš?“
• „Šta si do sada pokušao?“
• „Gde si zapelo?“
• „Šta ti je potrebno od mene?“

Ovakva pitanja dete postepeno uče da problem ne mora samo da prijavi, već i da ga opiše. To mu kasnije može pomoći u školi, prijateljstvima, ali i u odnosima sa odraslima.

3. Da razume razliku između „ne mogu“ i „još ne mogu“

Deca lako mogu da pretvore trenutnu teškoću u zaključak o sebi. „Ne znam matematiku“ može postati „Ja sam loš u matematici“, dok „Ne umem da nacrtam ovo“ može prerasti u „Ja uopšte ne znam da crtam“. Zato je korisno naučiti dete da napravi razliku između onoga što trenutno ne ume i onoga što možda može da savlada uz vežbu, drugačije objašnjenje ili više vremena. To ne znači da detetu treba govoriti da može da postigne baš sve ako dovoljno želi. Takva poruka nije realna. Mnogo je korisnije pomoći mu da utvrdi šta konkretno može da uradi. „Koji deo možeš da rešiš?“, „Gde si zapelo?“ i „Šta bismo mogli drugačije da probamo?“ mogu biti mnogo korisnija pitanja od jednostavnog „Možeš ti to“. Na taj način greška postaje informacija koja pokazuje šta treba promeniti, a ne dokaz da dete nije sposobno.

4. Da promeni strategiju kada prva ne funkcioniše

Upornost je važna osobina, ali samo ponavljanje istog postupka nije uvek dovoljno. Ako dete pokušava da reši zadatak na jedan način, a rezultat izostaje, može da nauči da napravi pauzu i zapita se šta bi moglo da promeni. Možda treba ponovo da pročita uputstvo, pokuša drugim redosledom, potraži dodatno objašnjenje ili napravi kratku pauzu pa se vrati zadatku. Roditelji ne moraju odmah da ponude rešenje. Pitanje „Šta bi mogao da pokušaš drugačije?“ može biti dovoljno da dete samo počne da razmišlja o novoj strategiji. Ova sposobnost prilagođavanja posebno je korisna jer dete uči da neuspeh jednog pokušaja ne znači da je ceo problem nerešiv.

5. Da nauči da zastane kada nastane problem

Prosuta čaša, pokvarena igračka, zaboravljen školski pribor ili greška u domaćem zadatku odraslima mogu delovati kao sitnice. Za dete, međutim, takve situacije mogu biti odlične prilike za učenje. Ako roditelj svaki put odmah uskoči i reši problem, dete dobija pomoć, ali nema priliku da vežba samostalno razmišljanje. To ne znači da dete treba ostaviti samo kada je uplašeno, povređeno ili suočeno sa problemom koji prevazilazi njegove mogućnosti. Podrška je i dalje važna. Ali umesto automatskog preuzimanja situacije, roditelj može da pita: „Šta se dogodilo?“ ili „Šta misliš da možemo da uradimo?“ Tako dete uči da zastane, sagleda situaciju, razmisli o mogućim rešenjima i, kada je potrebno, zatraži pomoć.

Cilj nije da dete sve radi samo

Razvijanje samostalnosti ne znači da dete treba da bude prepušteno sebi. Naprotiv, deca najviše uče kada znaju da je roditelj tu da ih podrži, ali im istovremeno daje dovoljno prostora da pokušaju sami. Neće svako dete iste veštine razviti istom brzinom. Nekome će trebati više vremena da podnese frustraciju, drugome da samostalno rešava probleme, a trećem da nauči da jasno traži pomoć. Važno je da roditelji ne pokušavaju da uklone svaku prepreku sa detetovog puta. Umesto toga, mogu da ga nauče kako da zastane, razmisli, promeni pristup i potraži pomoć kada mu je potrebna. Upravo te male svakodnevne situacije mogu biti dobra priprema za period kada će dete postajati sve samostalnije i kada roditelj više neće moći da bude tu da reši svaki problem umesto njega.