Najmlađe ćerke često nose nevidljivi teret: Psihoterapeut otkriva sa kojim se problemima one suočavaju u odraslom dobu

U mnogim porodicama najmlađa ćerka zauvek ostaje mezimica, čak i kada odraste, izgradi karijeru i zasnuje sopstvenu porodicu. Iza takve uloge, koja na prvi pogled deluje ispunjena ljubavlju i pažnjom, ponekad se kriju izazovi povezani sa samostalnošću, samopouzdanjem i postavljanjem ličnih granica. Prema iskustvima pojedinih psihoterapeuta, najmlađe ćerke na terapiji neretko govore o tome da im je teško da donose odluke bez tuđe potvrde, da se previše prilagođavaju porodici ili da osećaju odgovornost za raspoloženje svojih najbližih. Linda Jun, terapeutkinja i osnivačica kolektiva „Yellow Chair“, koji se bavi multikulturalnom terapijom, objašnjava da porodice najmlađu ćerku ponekad istovremeno štite i očekuju od nje da bude prilagodljiva. Takva kombinacija može da oteža razvoj samostalnosti, naročito ako joj se tokom odrastanja retko pruža prilika da sama rešava probleme. Naravno, redosled rođenja ne određuje nečiju ličnost, a iskustva se razlikuju od porodice do porodice. Ipak, određeni porodični obrasci mogu da utiču na način na koji osoba kasnije gradi odnose i doživljava sebe.

1. Kada preterana zaštita preraste u nesigurnost

Roditelji i starija braća i sestre često žele da najmlađoj ćerki olakšaju život. Mogu da odlučuju umesto nje, rešavaju njene probleme ili joj daju savete pre nego što pokuša sama da pronađe rešenje. Iako takvo ponašanje najčešće proizlazi iz dobre namere, poruka koju dete može da usvoji jeste da drugi bolje znaju šta je za njega ispravno. Psihološkinja Liset Sančez ukazuje na obrazac koji se povezuje sa naučenom bespomoćnošću. Kada neko dugo zavisi od drugih u rešavanju svakodnevnih situacija, može početi da sumnja u sopstvene sposobnosti čak i onda kada ima dovoljno znanja da samostalno donese odluku. U odraslom dobu to može da se ispolji kroz stalno traženje saveta i potvrde, teškoće pri donošenju odluka ili preteranu potrebu da se drugima udovolji. Čak i jednostavan izbor, poput odluke gde otići na ručak, nekome može postati izvor nesigurnosti ako je navikao da drugi preuzimaju inicijativu. Važno je, međutim, razumeti da takve teškoće nisu neizbežna posledica toga što je neko najmlađe dete. Na njih utiču brojni faktori, uključujući porodične odnose, vaspitanje i lična iskustva.

2. Najmlađa ćerka može postati glavni oslonac porodice

Iako se često pretpostavlja da najveću odgovornost u porodici preuzimaju najstarija deca, u nekim porodicama situacija se vremenom menja. Kada starija braća i sestre odrastu, odsele se ili počnu da postavljaju jasnije granice, najmlađa ćerka može postati osoba kojoj se svi obraćaju kada je potrebna pomoć. Džesika Lan, licencirana bračna i porodična terapeutkinja, navodi da najmlađa ćerka u takvim okolnostima može ostati posebno povezana sa roditeljima i preuzeti ulogu porodičnog organizatora. Ona je ta koja redovno proverava kako su svi, dogovara okupljanja, smiruje nesuglasice ili uskače kada se pojavi neki problem. Takva uloga sama po sebi nije loša. Bliskost i međusobna podrška mogu biti važan deo porodičnog života. Problem nastaje kada pomoć prestane da bude slobodan izbor i postane obaveza od koje osoba ne ume da se udalji bez osećaja krivice. Ako najmlađa ćerka stalno stavlja potrebe drugih ispred svojih, može joj postati teško da prepozna gde prestaje odgovornost prema porodici, a gde počinju njene lične potrebe.

Možda vas zanima

Pitanje koje svaki roditelj treba sebi da postavi: Od njega zavisi vaš odnos sa detetom kad odraste

Jednog dana ćete poslednji put podići dete u naručje, a nećete to ni znati: Istraživanje otkrilo bolnu istinu o roditeljstvu

Detinjstvo uz psa je nešto što dete pamti zauvek, evo i zašto

3. Pritisak da uvek budu vesele i opuštene

U nekim porodicama najmlađe dete dobija ulogu zabavljača – osobe koja unosi vedrinu, popravlja raspoloženje i pokušava da ublaži napetost među članovima porodice. Linda Jun objašnjava da takvo očekivanje može postati opterećujuće ako se od najmlađe ćerke podrazumeva da uvek bude nasmejana i opuštena. Kada je tužna, ljuta, zabrinuta ili iscrpljena, okolina može reagovati iznenađeno jer je navikla da je doživljava kao osobu koja popravlja atmosferu. Vremenom, ona može početi da skriva neprijatne emocije kako ne bi razočarala druge ili dodatno opteretila porodicu. Džesika Lan ukazuje i na to da neke osobe u takvim okolnostima postaju posrednici u porodičnim sukobima. Umesto da dozvole drugima da sami reše nesuglasice, osećaju potrebu da smire situaciju i spreče konflikt. Takva stalna usmerenost na tuđe emocije može da oteža prepoznavanje sopstvenih želja, potreba i granica.

4. Teško im je da kažu „ne“ bez osećaja krivice

Kada je neko navikao da bude dostupan svima, odbijanje zahteva može izazvati nelagodu. Najmlađa ćerka može se plašiti da će je porodica doživeti kao sebičnu ili nezahvalnu ako ne prihvati svaku molbu za pomoć. Zbog toga može pristajati na obaveze za koje nema vremena ili energije, odlagati sopstvene planove i osećati odgovornost za probleme koje zapravo ne može sama da reši. Postavljanje granica ne znači prekidanje bliskosti niti uskraćivanje ljubavi. Ono podrazumeva da osoba može da bude brižna i prisutna, a da pritom ne zanemari sebe. Korisno je početi od malih koraka: ne odgovoriti odmah na svaki zahtev, zatražiti vreme za razmišljanje ili jasno reći da nešto trenutno nije moguće.

Kako najmlađe ćerke mogu da izgrade više samopouzdanja?

Stručnjaci savetuju da prvi korak bude prepoznavanje porodičnih očekivanja koja su se vremenom pretvorila u lična pravila. Možete se zapitati: Da li ovo radim zato što zaista želim ili zato što se plašim da ću nekoga razočarati? Da li tražim savet jer mi je potreban ili zato što ne verujem da mogu sama da odlučim? Korisno je i da razmotrite koja su uverenja oblikovana u porodici, a koja ste sami izabrali. Neka pravila koja su nekada pomagala da se izbegnu sukobi možda više nisu dobra za vaš život. Linda Jun preporučuje da se samostalnost gradi postepeno, kroz svakodnevne odluke koje ne zahtevaju stalnu potvrdu drugih. To može biti izbor aktivnosti, organizacija slobodnog vremena ili donošenje manje važne odluke bez konsultovanja sa porodicom. Važno je prihvatiti i mogućnost greške. Samopouzdanje se ne gradi tako što uvek biramo savršeno, već tako što učimo da verujemo svom rasuđivanju i preuzmemo odgovornost za sopstvene izbore. Ako su porodični odnosi izvor dugotrajnog stresa ili je postavljanje granica veoma teško, razgovor sa psihoterapeutom može pomoći u razumevanju naučenih obrazaca i pronalaženju zdravijih načina komunikacije.

Ljubav prema porodici ne mora da znači odricanje od sebe

Biti najmlađe dete može doneti mnogo nežnosti, pažnje i osećaja pripadnosti. Međutim, u nekim porodicama uz tu ulogu dolaze i očekivanja koja nastavljaju da oblikuju život i nakon detinjstva. Ključ nije u tome da se najmlađe ćerke udalje od svojih najbližih, već da pronađu ravnotežu između porodične povezanosti i lične samostalnosti. Mogu da vole roditelje, budu podrška braći i sestrama i učestvuju u porodičnom životu, a da pritom ne moraju uvek da budu dostupne, vesele ili spremne da rešavaju tuđe probleme. Izgradnja sopstvenog glasa, prihvatanje različitih emocija i postavljanje granica mogu pomoći da porodični odnosi postanu ravnopravniji, a život ispunjeniji ličnim izborima.