Devojčica nije znala za reč „ne“, sve dok je mama nije odvela tamo gde se svakog dana hrani 2.000 gladnih ljudi: Manekenka Tamara Nikolić podelila važnu lekciju o roditeljstvu

Manekenka Tamara Nikolić ispričala je u podkastu „Why So Serious“ kako je svojoj ćerki pomogla da razvije zahvalnost i razume koliko je važno misliti na druge – tako što ju je odvela na mesto na kojem ljudi svakodnevno dolaze po obrok jer nemaju šta da jedu.

– Moje dete je, na primer, postalo u jednom trenutku tako da dobija sve šta poželi – ispričala je Tamara Nikolić govoreći o iskustvu koje će mnogim roditeljima biti poznato.

Kada deca naviknu da im se želje ispunjavaju, postavljanje granica može da postane pravi izazov. Međutim, umesto da se sve završi na objašnjavanju zašto nešto ne može da dobije, Tamara je odlučila da ćerki pokaže nešto što će joj pomoći da svet sagleda iz drugačije perspektive.

Možda vas zanima

Ana je noćna dadilja: Mesečno zaradi 8000 evra i uopšte ne misli da su roditelji koji spavaju dok im ona nuna bebu lenji

Bojana je četvorogodišnjeg sina svojim telom zaštitila od bombe: Krivica zbog smrti majke obeležila je život Mome Kapora

Dečaka su ismevali zbog izgleda, kući je išao uplakan: Posle operacija pokazao je osmeh koji je dugo skrivao

Odvela ju je u Versko dobrotvorno starateljstvo, humanitarnu organizaciju pri Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koja pruža pomoć ljudima u teškim životnim okolnostima. Kako je ispričala u podkastu, tamo svakodnevno dolaze ljudi kojima je potreban obrok. Među njima nisu samo ljudi bez doma, već i stariji koji nemaju penziju ili socijalna primanja, kao i oni koje su teške životne okolnosti dovele u situaciju da ne mogu sebi da obezbede ni osnovne stvari.

Četiri sata koja su promenila njen pogled na svet

Tamara je ćerki objasnila da će tog dana zajedno otići da pomognu ljudima kojima je hrana potrebna.

– Super, ljubavi, danas ideš sa mamom. Gde idemo? Idemo da damo čikama i tetama hranu. Kakvu hranu? Oni nemaju šta da jedu – prepričala je Tamara razgovor sa ćerkom.

A onda je usledilo iskustvo koje, prema njenim rečima, nije bilo samo još jedan odlazak u humanitarnu organizaciju. Njih dve su provele četiri sata pomažući u podeli hrane. Ćerka je stajala pored majke, uzimala kesice, sipala pasulj, dok ga je Tamara davala ljudima koji su dolazili po obrok. Bez velikih govora, lekcija i dugih objašnjavanja, devojčica je imala priliku da vidi da postoje ljudi kojima ono što se u svakodnevnom životu često podrazumeva – tanjir toplog obroka – predstavlja nešto što ne mogu sami sebi da priušte. Tamara je primetila promenu u ponašanju svoje ćerke nakon tog iskustva.

– Kad kažem ‘ne može’, ne može, ona ukapira – ispričala je.

Da li deca postaju razmažena kada im pružamo previše?

Svaki roditelj želi da svom detetu pruži najbolje. Želimo da bude srećno, da mu ništa ne nedostaje i da ima mogućnosti koje možda sami nismo imali dok smo odrastali. Ipak, u toj želji da im ugodimo ponekad možemo da zaboravimo da je i prihvatanje granica važan deo odrastanja. Kada dete navikne da dobija sve što poželi, može da počne da doživljava ispunjavanje želja kao nešto što se podrazumeva. To ne znači da je dete loše, sebično ili nezahvalno. Deca tek uče da razumeju svoje emocije, potrebe i činjenicu da drugi ljudi imaju drugačije okolnosti od njihovih.

Zato je važno da roditelji ne osećaju krivicu kada kažu „ne“. Dete može da bude razočarano, ljuto ili tužno zato što ne može da dobije novu igračku, telefon ili nešto što je poželelo. Naš zadatak nije da uklonimo svako njegovo nezadovoljstvo, već da mu pomognemo da nauči kako da se s njim nosi. Granice ne znače da dete volimo manje. Naprotiv, one mu pomažu da razume da ne može uvek sve da bude po njegovom i da želja nije isto što i potreba.

Zahvalnost se ne uči samo rečima

Roditelji često podsećaju decu da budu zahvalna, da cene ono što imaju i da misle na druge. Međutim, deci je ponekad teško da razumeju apstraktne pojmove poput siromaštva, nejednakosti ili životnih teškoća ako se o njima samo govori. Zato su konkretna iskustva važna. Kada dete učestvuje u pripremi paketa za porodice kojima je potrebna pomoć, odvoji igračke koje više ne koristi ili zajedno sa roditeljima donira hranu, ono dobija priliku da razume da i samo može da doprinese nečijem boljem danu.

Upravo je to važan deo priče Tamare Nikolić. Njena ćerka nije samo čula da postoje ljudi koji nemaju dovoljno hrane – provela je vreme uz njih i učestvovala u pomaganju. Takva iskustva mogu da podstaknu empatiju, odnosno sposobnost da prepoznamo i razumemo kako se drugi osećaju. Ona, naravno, ne garantuju da će dete preko noći postati zahvalno ili da više nikada neće insistirati na nečemu što želi. Ali mogu da budu važan korak u učenju da svet ne čine samo naše potrebe i želje.

Kako da dete naučimo da ceni ono što ima?

Ne moramo da čekamo posebnu priliku da bismo decu učili zahvalnosti. Male, svakodnevne situacije često su sasvim dovoljne.

• Naučite dete da prihvati „ne“. Ne morate da ispunite svaku želju samo da biste izbegli suze ili raspravu. Budite nežni, ali dosledni u granicama koje postavljate.
• Uključite ga u pomaganje drugima. Zajedno možete pripremiti paket hrane, donirati odeću ili igračke koje su očuvane i više se ne koriste ili učestvovati u nekoj humanitarnoj akciji primerenoj detetovom uzrastu.
• Razgovarajte o onome što imate. Umesto da dete samo opominjete da drugi nemaju, podstaknite ga da prepozna stvari koje su deo njegove svakodnevice, a koje nisu svima dostupne – dom, hranu, školu, vreme provedeno s porodicom.
• Budite primer. Deca posmatraju kako se odnosimo prema ljudima, kako govorimo o onima koji imaju manje i da li primećujemo tuđe potrebe. Naš primer često govori više od bilo kog predavanja.
• Dozvolite detetu da bude razočarano. Zahvalnost ne znači da dete nikada ne sme nešto da želi ili da bude tužno kada to ne dobije. Važno je da nauči da prihvati granice, a da pritom zna da su njegova osećanja u redu.

Pri tome, važno je da humanitarna iskustva ne postanu način da dete posramimo ili uplašimo. Ljudi koji se nalaze u teškim životnim okolnostima nisu tu da bi poslužili kao upozorenje deci, već da bismo ih videli kao ljude kojima su potrebni poštovanje, razumevanje i podrška.

Ne moramo deci da pružimo sve – već da ih naučimo da prepoznaju vrednost onoga što imaju

Priča Tamare Nikolić podseća nas da roditeljstvo nije samo stvaranje lepog detinjstva u kojem deci ništa ne nedostaje. Ono je i priprema za život u kojem neće uvek dobijati ono što žele, u kojem će morati da razumeju druge ljude i u kojem će se od njih očekivati da budu odgovorni, pažljivi i obzirni. Nije cilj da dete bude zahvalno zato što je videlo da neko drugi nema, niti da se oseća krivim zbog svega što ima. Cilj je da nauči da tuđe teškoće ne ignoriše, da razume da se neke stvari ne podrazumevaju i da može da učini nešto dobro za druge.

Ponekad je zato najvažnija lekcija koju možemo da pružimo detetu upravo ona koju ne može da nauči iz naših reči, već iz iskustva. A možda je jedna od najvažnijih roditeljskih veština upravo to da znamo kada da kažemo „da“, kada da kažemo „ne“ i kako da dete naučimo da nijedno od ta dva odgovora ne određuje koliko je voljeno.

Izvor: podkast Why So Serious