Bojana je četvorogodišnjeg sina svojim telom zaštitila od bombe: Krivica zbog smrti majke obeležila je život Mome Kapora

Bojana je imala je samo 28 godina. Njen sin tek četiri. Kada je bomba razorila kuću u kojoj su potražili spas, Bojana je uradila ono što bi, verovatno, uradila svaka majka na svetu. Svojim telom pokušala je da zaštiti svoje dete. Nije preživela. Dečak jeste. A taj dečak odrastao je u Moma Kapora, jednog od najpoznatijih srpskih pisaca i slikara.

Telom je zaštitila sina od bombe

Momo Kapor rođen je 8. aprila 1937. godine u Sarajevu, kao jedino dete Bojane i Gojka Kapora. Imao je samo četiri godine kada je bombardovanje Sarajeva u aprilu 1941. zauvek promenilo njegov život. Njegova majka Bojana i baka povele su ga prema Trebeviću, pokušavajući da pronađu sigurnije mesto. Sa još četrdesetak ljudi sklonile su se u jednu staru tursku kuću, verujući da će tamo biti zaštićeni.

Ali smrt ih je pronašla i u skloništu. Bomba je pogodila kuću.

Možda vas zanima

Dečaka su ismevali zbog izgleda, kući je išao uplakan: Posle operacija pokazao je osmeh koji je dugo skrivao

Majka joj je poginula kada je imala samo 40 dana, a sada ju je otac sa suzama u očima odveo do oltara: Ćerka Ene Begović izgovorila sudbonosno „da“

Devojčicu su godinama vređali zbog lica: Objavila je jedan snimak, a onda je njena priča obišla svet

U trenutku kada se sve rušilo, Bojana je legla preko svog deteta, pokušavajući da ga zaštiti sopstvenim telom. Ona je poginula. Momo je preživeo. Jedini od svih ljudi koji su utočište trađili u istoj kući. Nema reči koje mogu da opišu šta znači izgubiti majku u uzrastu u kojem dete tek uči da razume svet.

Ona nije mogla da mu obeća da ga život neće povrediti. Mogla je samo da učini sve što je bilo u njenoj moći da mu ga sačuva. I to je uradila.

Život bez mame

Bojana je bila mlada žena, majka dečaka koji je tek počinjao da upoznaje svet. Pred njom je, da rat nije odlučio drugačije, trebalo da budu godine njegovog odrastanja, prvi školski dani, zagrljaji, razgovori i sve one male svakodnevne stvari koje čine detinjstvo. Ništa od toga nije dočekala.

Momo je ostao bez majke, dok mu je otac Gojko tokom rata bio zarobljen. Dečak je odrastao i bez oca i bez majke, o njemu su brinuli drugi članovi porodice, a sa ocem se ponovo spojio tek nakon završetka rata.

Za dete je gubitak roditelja mnogo više od jednog strašnog događaja. To je gubitak osobe koja pruža sigurnost, utehu i osećaj pripadnosti. A kada se dogodi tako rano, dete često nema ni reči kojima bi objasnilo svoju tugu.

Ne znamo sve što je mali Momo osećao. Ne možemo znati ni koliko se sećao majčinog lica, glasa ili dodira. Ali znamo da je tragedija ostavila trag koji je i sam kasnije prepoznavao.

„Osećanje krivice, osećanje separacije…“

Godinama kasnije, Momo Kapor govorio je o svom prvom sećanju na život. To nije bila slika majke koja ga uspavljuje. Bili su to prasak, mrak, rušenje kuće i majčino telo koje ga štiti. U intervjuu iz 2008. godine opisao je kako je njegova majka poginula pokušavajući da ga spase. Govoreći o posledicama tog iskustva, pomenuo je osećanje krivice i osećanje odvojenosti.

Te reči otvaraju pitanje o kojem se i danas premalo govori: šta se događa sa detetom koje preživi nešto što nikada nije moglo da razume?

Malo dete ne zna šta je rat. Ne razume zašto se kuća ruši, zašto majka ne ustaje i zašto se svet koji je do juče postojao odjednom promenio. Ono samo oseća da više ništa nije isto. Kapor je kasnije postao slavan, uspešan i prepoznatljiv. Njegove knjige su čitane, njegove rečenice citirane, a njegove slike ostale su deo njegovog umetničkog nasleđa.

Ali uspeh ne znači da čovek nikada nije patio. Osmeh ne znači da nema tuge. A činjenica da je neko nastavio sa životom ne znači da je zaboravio ono što mu se dogodilo.

Od dečaka iz ruševina do pisca

Momo Kapor nije postao samo pisac. Bio je i slikar, novinar, pripovedač i jedan od najprepoznatljivijih kulturnih stvaralaca na prostoru bivše Jugoslavije. Diplomirao je slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, a zatim izgradio književnu karijeru koja je trajala decenijama.

Pisao je o ljubavi, ljudima, gradovima, prijateljstvu, usamljenosti i prolaznosti. Njegove knjige „Beleške jedne Ane“, „Foliranti“, „Una“ i „Zoe“ pronašle su put do brojnih čitalaca.

Imao je dar da obične životne situacije pretvori u priče koje se pamte. U njegovim rečenicama bilo je humora, nežnosti, nostalgije i razumevanja za ljudske slabosti. I možda je baš u tome jedan od najvažnijih delova njegove priče.

Čovek koji je kao dete doživeo da mu svet nestane u jednom trenutku kasnije je stvarao svetove na papiru. Svetove u kojima su ljudi voleli, grešili, rastajali se, vraćali i pokušavali da razumeju jedni druge.

Grad kao noćna mora

Kapor se u svojim intervjuima vraćao i gradu u kojem je rođen. Govorio je o tome da je potrošio stotine stranica pokušavajući da ga opiše i oslobodi ga se kao noćne more, ali da u tome nije uspeo. Ponekad upravo ono od čega pokušavamo da pobegnemo postane deo onoga što jesmo.

Čovek može da promeni grad, posao, okruženje i način života. Može da postigne uspeh o kojem je nekada sanjao. Može da stvori porodicu, napiše knjige i postane poznat. Ali uspomene ne nestaju uvek kada im okrenemo leđa. One ponekad ostanu u nama, tihe i nevidljive, i pojave se kada ih najmanje očekujemo.

Kapor je uspeo da od svog talenta napravi životno delo. Ipak, njegova priča podseća nas da čak ni najveći uspeh ne mora da izbriše ono što se dogodilo u detinjstvu.

Posle 83 godine pronađen je grob

A onda se, 2024. godine, dogodilo nešto što je ovoj priči dalo još jednu snažnu dimenziju. Posle 83 godine pronađen je grob Bojane Kapor na sarajevskom groblju Sveti Marko. Njena sudbina ponovo je dospela u javnost, a priča o majci koja je poginula spasavajući sina dobila je i mesto na kojem ljudi mogu da zastanu, odaju poštu i sete se njenog imena.

A kada govorimo o Momi Kaporu, lako je ostati na slici četvorogodišnjeg dečaka koji je izgubio majku. Ali on nije ostao samo taj dečak. Odrastao je. Učio je. Stvarao. Postao je čovek čije su knjige mnogi čitali u mladosti, čije su rečenice ljudi prepisivali u sveske i čije su priče ostale deo kolektivnih uspomena.

Nije birao tragediju koja mu se dogodila. Nije birao da odrasta bez majke. Nije birao da mu prvo sećanje bude obeleženo ratom, smrću i ruševinama. Ali je, uprkos svemu, izgradio život u kojem je bilo mesta za stvaranje, humor, umetnost i ljubav prema rečima. I zato njegova priča nije samo priča o smrti jedne majke. To je i priča o tome da dete koje je prošlo kroz strašnu tragediju ne mora zauvek da bude definisano njome. Da uspeh ne znači odsustvo bola. Da snaga ne znači da čovek nikada nije bio slomljen.

I da se iza nekih velikih ljudi kriju detinjstva o kojima gotovo nikada ne bismo mogli da naslutimo ništa, gledajući ih spolja.