Kada dete maltretira roditelja: Digitalno nasilje obrnutih uloga – Uvrede, ucene, snimanje bez dozvole

Neretko se dešava da deca nisu žrtve, već nasilnici. Ovaj fenomen je poznat kao digitalno nasilje obrnutih uloga i može imati teške dugoročne posledice i po roditelja i po dete.
Zainteresovani ovim vidom nasilja, obratili smo se kliničkom psihologu i sistemskom porodičnom psihoterapeutu Anji Simonović koja je podelila više informacija o nasilju obrnutih uloga.

Pojam digitalnog nasilja obrnutih uloga

Kako je Anja Simonović navela, digitalno nasilje roditelja od strane deteta odnosi se na situacije u kojima dete koristi digitalne tehnologije kako bi povredilo, zastrašilo, kontrolisalo ili ponizilo roditelja.

Možda vas zanima

Zašto se deca udalje od očeva: 5 obrazaca koji razaraju odnos

Ako vaše dete govori „six-seven“, morate da znate šta se krije iza toga

Alarm stručnjaka: Autizam kod dece se često pogrešno dijagnostikuje – posledice mogu biti ozbiljne

-Ono se najčešće ne prepoznaje odmah kao nasilje, jer se dešava „bez fizičkog kontakta“, ali njegove posledice mogu biti duboke, kao i svaki drugih vid psihološkog ili emocionalnog nasilja, objasnila je Anja.

Istakla je da su oblici ovakvog nasilja su raznoliki – od vređanja i omalovažavanja roditelja putem poruka ili na društvenim mrežama i javnog ismevanja roditelja u digitalnom prostoru, preko tajnog snimanja roditelja u afektivnim ili vulnerabilnim trenucima, pa sve do pretnji i ucena objavljivanja privatnih snimaka, poruka ili fotografija.

-Važno je naglasiti da ovde nije reč o „dečjoj neposlušnosti“, već o narušenim granicama i promenjenim ulogama moći u porodici, na koje je potrebno reagovati, rekla je naša sagovornica.

Razlog

Ekspertkinja je objasnila da ovakvo ponašanje iz ugla sistemske porodične terapije često govori o narušenim odnosima moći u porodici, a ne o „lošem detetu“.

-Dakle, ovaj vid nasilja ne nastaje u u vakuumu, već najčešće u porodicama gde nedostaju jasne granice, gde manjka doslednosti u vaspitanju i gde je roditeljski stil vaspitanja nekonzistentan ili dominantno autoritativan, dodala je.

U pomenutim uslovima, digitalni prostor postaje alat kojim dete pokušava da reguliše frustraciju, bes ili osećaj nemoći.

-Onlajn prostor detetu daje lažni osećaj kontrole i „sigurne distance“, gde može da izrazi sve te emocije bez neposrednih posledica, a to dodatno učvršćuje neadekvatno ponašanje, objasnila je naša sagovornica.

Anja je istakla da je u ovakvim situacijama najkorisnije zapitati se: „Šta nam ovo ponašanje i šta nam ovaj odnos govori i gde je nastao disbalans moći u odnosu roditelj-dete?”, kao i posavetovati se sa stručnjakom.

Profil deteta

Kako ne vrše sva deca ovaj vid nasilja, zapitali smo se kakvi to tipovi dece obično zlostavljaju svoje roditelje, na šta je ona odgovorila:

– Ne postoji jedinstven „profil“ deteta koje vrši ovaj tip nasilja. Međutim, pored gorenavedenih osobina porodičnog sistema (nejasnih granica i nekonzistentnih ili previše rigidnih stilova roditeljstva), u praksi vidimo da ta deca i adolescenti često imaju visoku digitalnu pismenost, ali slabo razvijene socio-emocionalne veštine, da teško tolerišu frustraciju, kao i da nisu naučili kako da konstruktivno izraze bes ili nezadovoljstvo, istakla je Anja.

Ona je dodala da je važno naglasiti da ovakvo ponašanje nije dijagnoza, već signal da detetu nedostaju zdravi načini regulacije odnosa i emocija.

Ko je kriv?

U ljudskoj je prirodi da nakon što primeti ovaj obrazac ponašanja traži krivca za isto. Međutim, naš psiholog je objasnila zašto pitanje krivice nije korisno.

– Pitanje krivice nije korisno, ono je zamka koja pokušava da nam neprirodno i netačno pojednostavi realnost. Roditelji nisu „krivci“, ali imaju izuzetno važnu ulogu u postavljanju granica i modelovanju zdravih odnosa. S druge strane, društvene mreže često normalizuju ponižavanje i izrugivanje, promovišu izlafanje privatnosti i agresiju kao oblik moći i brišu granicu između privatnog i javnog prostora, rekla je Anja.

Navela je da problem o kom pričamo nastaje kada porodica ostane bez zaštitnih mehanizama i zaštitne uloge, a digitalni sadržaji postanu glavni vaspitači naše dece.

-S tim u vezi, poruka koju je značajno da pošaljem jeste da roditelj nije dužan da bude savršen, ali jeste odgovoran da postavi granice – naročito u digitalnom svetu. Bez roditeljskog usmeravanja, deca nemaju kapacitet da samostalno procene posledice jednog tako moćnog medija, objasnila je.

Posledice

Ako se obrazac nasilja ne prepozna i ako se ne radi na njegovom rešavanju, posledice mogu biti izuzetno štetne, navodi ekspertkinja.

-Može se narušiti mentalno zdravlje roditelja – kroz razvoj anksioznost, osećaja nemoći i povlačenja, što povratno otežava preuzimanje kontrole i razvijanje adaptivnih mehanizama nošenja sa sopstvenim i detetovim stresom, ističe Anja.

Takođe je dodala da porodični odnosi mogu biti trajno narušeni, a deca mogu biti „prepuštena“ sama sebi i društvenim mrežama, što u velikoj meri utiče na njihovo mentalno zdravlje. Mogu se razviti manipulativni i nasilni obrasci ponašanja kod deteta i u drugim sferama života, što izrazito otežava funkcionisanje u budućim autoritativnim, partnerskim i profesionalnim odnosima.

-Treba upamtiti da rano prepoznavanje i rana reakcija roditelja na ovaj tip nasilja od strane deteta ne znači preterivanje, već je izraz brige i prevencije, koja može isključivo pozitivno delovati na porodični sistem i svakog njenog člana, napomenula je naša sagovornica.

Rešenje

Promena u ovom domenu porodičnog funkcionisanja se postiže kroz aktivno i dosledno delanje od strane roditelja.

-Dakle, potrebno je postaviti jasne granice u vezi sa korišćenjem tehnologije, uprkos negodovanju ili buntu deteta ili adolescenta. Važno je naglasiti da su efekti jedino mogući ukoliko se vraćanje roditeljske uloge i autoriteta dešava dosledno i konzistentno, ali bez agresije. Neophodno je i razgovarati sa detetom o odgovornosti koju imamo, o privatnosti, kao i o posledicama digitalnog ponašanja – u skladu sa uzrastom kom dete pripada. I naravno, intervenisati uključivanjem stručnjaka (porodičnog terapeuta ili psihologa), ukoliko je obrazac nasilja u većoj meri prisutan ili duže praktikovana, objasnila je ekspertkinja.

Anja zaključuje da u svemu navedenom, cilj nije kažnjavanje deteta, već obnova zdravih porodičnih odnosa i prirodne hijerarhije, u kojoj dete ne mora da preuzima moć ili da koristi ucenu da bi bilo viđeno i saslušano. A zdrave granice, jasna hijerarhija i adekvatna odgovornost dopuštaju detetu da bude dete, a roditelju da bude roditelj.