Da li se anksioznost nasleđuje? Ovo je stav naučnika

Anksioznost je jedan od najčešćih problema mentalnog zdravlja, a stručnjaci već godinama proučavaju koliko na njen razvoj utiču geni, a koliko okruženje u kojem dete odrasta.

Odgovor nije jednostavan – anksioznost nije bolest koja se prenosi jednim genom, već je rezultat složenog međusobnog delovanja više gena i životnih iskustava.

Šta kažu istraživanja?

Velike studije na blizancima i porodicama pokazuju da genetski faktori mogu objasniti približno 30 do 50 odsto sklonosti ka anksioznim poremećajima. To znači da nasledni faktori mogu povećati rizik, ali ne određuju da će osoba sigurno razviti anksioznost.

Možda vas zanima

Dete se zove Sofia, mama želi da bude Sofija: Da li u Srbiji može da se promeni samo jedno slovo u imenu?

Besplatna škola plivanja za decu: Proverite da li i vaša opština organizuje prijave

Dete ne podnosi laktozu? Ovaj doručak će tražiti svakog jutra

Drugim rečima, dete može naslediti veću osetljivost na stres ili određene osobine temperamenta, ali način odrastanja, podrška porodice i životna iskustva imaju podjednako važnu ulogu.

Geni nisu sudbina

Naučnici ističu da ne postoji jedan „gen za anksioznost“. U pitanju je veliki broj gena koji zajedno utiču na način rada mozga, regulaciju emocija i odgovor organizma na stres. Pored toga, važnu ulogu imaju i sredinski faktori poput hroničnog stresa, traumatskih iskustava, kvaliteta sna, fizičke aktivnosti i porodične atmosfere.

Zbog toga osoba može imati genetsku predispoziciju, ali nikada ne razviti anksiozni poremećaj, dok neko bez porodične istorije može razviti anksioznost pod uticajem životnih okolnosti.

Šta roditelji mogu da urade?

Stručnjaci naglašavaju da roditelji mogu mnogo da doprinesu razvoju emocionalne otpornosti deteta.

Preporučuje se da:

• razgovaraju sa detetom o emocijama,
• stvaraju sigurno i podržavajuće porodično okruženje,
• podstiču fizičku aktivnost i redovan san,
• uče dete zdravim načinima suočavanja sa stresom,
• potraže stručnu pomoć ako primete da anksioznost ometa svakodnevno funkcionisanje.

Rano prepoznavanje simptoma i podrška mogu značajno smanjiti rizik od razvoja ozbiljnijih problema.

Zaključak: Delimično nasledno, ali geni nisu jedini faktor

Savremena nauka potvrđuje da se sklonost ka anksioznosti može delimično naslediti, ali geni nisu jedini faktor. Na razvoj anksioznosti utiču i porodično okruženje, životna iskustva i način na koji osoba uči da se nosi sa stresom. Zato porodična istorija ne znači da će dete sigurno razviti anksiozni poremećaj, već samo da može imati nešto veći rizik.

U pripremi ovog teksta korišćeni su podaci iz recenziranih naučnih radova o genetici anksioznih poremećaja, uključujući istraživanja objavljena u časopisima Nature Genetics, Molecular Psychiatry i pregledne radove iz oblasti psihijatrijske genetike.

Šta dete nasleđuje od oca, a šta od majke čitajte u našoj POSEBNOJ VESTI.