Deca koju su roditelji često kritikovali obično razviju ovih 7 osobina u odraslom dobu

Reči koje dete sluša od roditelja mogu ostaviti trag mnogo duže nego što odrasli pretpostavljaju. Kada dete često sluša da nešto nije uradilo dovoljno dobro, da je moglo bolje ili da je ponovo pogrešilo, vremenom može početi da veruje da nikada nije dovoljno dobro.

Povremena kritika sama po sebi nije problem. Roditelji moraju da postavljaju granice, ukazuju na greške i pomažu detetu da nauči šta može drugačije. Međutim, postoji velika razlika između kritike određenog ponašanja i stalnog kritikovanja deteta kao osobe.

Psihološka istraživanja povezuju preterano kritičko roditeljstvo sa većom samokritičnošću, nižim samopoštovanjem i različitim emocionalnim teškoćama. To, naravno, ne znači da će svako dete koje je odrastalo uz kritiku imati iste posledice. Ipak, određeni obrasci mogu se pojaviti i godinama kasnije.

Možda vas zanima

Potpuni stranci postaju mama i tata: Novi trend sve popularniji – ljudi se odlučuju za roditeljstvo bez ulaska u emotivnu vezu

Neće se ostvariti najmračnije prognoze, ali situacija sa bolešću koju vakcina može da spreči prilično je tragična

Ena Luna iznenadila ćerku Nastju: Odvela ju je na aerodrom, a zatim joj ispunila najveću želju

1. Preterano su samokritični

Kada dete često sluša kritike, ono može vremenom da ih „preseli“ u sopstveni unutrašnji govor.

Zato neki odrasli ljudi sebi govore stvari koje nikada ne bi rekli prijatelju. Jedna mala greška za njih postaje dokaz da nisu dovoljno sposobni, pametni ili uspešni.

Čak i kada nešto urade dobro, prvo primećuju ono što nije bilo savršeno.

2. Teško prihvataju komplimente

„Ma nije to ništa“, „Imao sam sreće“ ili „Svako bi to mogao“ – ovakve reakcije mogu biti karakteristične za ljude kojima je teško da prihvate pohvalu.

Ako je dete odrastalo uz mnogo kritika, a malo priznanja, pozitivna procena drugih može mu delovati gotovo neprirodno.

Umesto da jednostavno prihvati kompliment, ono i kao odrasla osoba može tražiti razlog zbog kojeg ga zapravo nije zaslužilo.

3. Plaše se grešaka

Za dete koje je često bilo kritikovano greška nije uvek samo greška. Ona može postati nešto što donosi stid, neprijatnost ili strah od reakcije drugih.

Kasnije se to može pretvoriti u perfekcionizam.

Takva osoba može satima proveravati svoj posao, odlagati odluke ili čak izbegavati nove izazove jer postoji mogućnost da neće uspeti.

4. Stalno traže odobravanje drugih

Ako je roditeljsko priznanje bilo teško dobiti, dete može naučiti da svoju vrednost procenjuje prema reakcijama drugih ljudi.

Kao odrasla osoba zato može često da se pita: „Da li sam dobro uradio?“, „Da li se ljuti na mene?“ ili „Šta će drugi misliti?“

Tuđe mišljenje tada dobija mnogo veću težinu nego sopstvena procena.

5. Previše ih pogađa kritika

Paradoksalno, ljudi koji su odrasli uz mnogo kritike ne moraju postati „otporniji“ na nju.

Može se dogoditi upravo suprotno.

Čak i dobronamerna primedba šefa, partnera ili prijatelja može izazvati snažnu emocionalnu reakciju jer ne doživljavaju samo komentar o jednom postupku, već ga osećaju kao procenu sopstvene vrednosti.

6. Često se izvinjavaju, čak i kada nisu krivi

„Izvini“ može postati gotovo automatska reč.

Neki ljudi se izvinjavaju što postavljaju pitanje, što traže pomoć, što imaju drugačije mišljenje ili čak zato što zauzimaju nečije vreme.

Iza toga ponekad stoji naučeni pokušaj da se spreči nezadovoljstvo druge osobe. Ako su kao deca često očekivali kritiku, kao odrasli mogu pokušavati da unapred „smire situaciju“.

7. Teško veruju da su dovoljno dobri

Ovo može biti najdublji trag stalnog kritikovanja.

Osoba može imati dobar posao, porodicu koja je voli, prijatelje i niz uspeha, a ipak duboko u sebi osećati da nešto sa njom nije dovoljno dobro.

Zbog toga stalno podiže lestvicu. Kada ostvari jedan cilj, pojavljuje se sledeći. Umesto zadovoljstva, često postoji pitanje: „Šta još moram da uradim da bih vredeo?“

Kritika ponašanja nije isto što i kritikovanje deteta

Roditelj ne mora da izbegava svaku kritiku. Detetu je potrebno usmeravanje, a ponekad mora jasno da čuje da određeno ponašanje nije prihvatljivo.

Važno je, međutim, odvojiti postupak od ličnosti deteta.

Postoji velika razlika između rečenica „Ovo nisi uradio kako treba, hajde da vidimo kako možeš da popraviš“ i „Ti nikada ništa ne uradiš kako treba“.

Prva govori o konkretnom postupku koji može da se promeni. Druga može postati poruka koju dete nosi o sebi.

I upravo zato način na koji roditelji razgovaraju sa decom može biti jednako važan kao i ono što pokušavaju da ih nauče.

Pravila koja roditeljima olakšavaju život pročitajte u POSEBNOJ VESTI.