Dete se plaši čudovišta ispod kreveta: Zašto se to dešava i kako roditelji mogu da pomognu

Mnogi roditelji se iznenade kada dete odjednom počne da odbija da uđe u sobu, traži da se proveri ispod kreveta ili insistira da svetlo ostane upaljeno. Iako odraslima to može delovati kao mašta, za dete je taj strah vrlo stvaran.

U predškolskom uzrastu granica između mašte i stvarnosti još uvek nije potpuno razvijena. Dete može da razume da čudovišta ne postoje, ali emocionalni deo mozga reaguje kao da su ona stvarna. Zato se strah ne racionalizuje lako, već se oseća kao prava opasnost.

Ovaj strah se često pojačava uveče, kada dete ostaje samo u tišini sobe. Tada mozak ima manje spoljašnjih stimulansa, pa mašta preuzima glavnu ulogu. Ako je dete gledalo crtaće, čulo priču ili imalo dan pun novih utisaka, sve to može doprineti da se u glavi pojavljuju zastrašujuće slike.

Možda vas zanima

Dete ne želi da spava samo: Šta raditi?

Zašto se ovaj strah javlja?

Strah od čudovišta ispod kreveta najčešće nije znak problema, već deo normalnog razvoja. U tom periodu dete:

• razvija maštu i kreativno razmišljanje,
• uči da prepoznaje emocije poput straha,
• počinje da razume da nije uvek pod stalnim nadzorom odraslih,
• testira osećaj sigurnosti u svom okruženju.

Krevet i mrak simbolično postaju nepoznato područje, pa se tu lako projektuju strahovi.

Kako roditelji mogu da pomognu?

Najvažnije je ne umanjivati strah deteta, ali ga ni ne pojačavati.

Umesto rečenica poput „nema tu ničega, to je glupo“, bolje deluje:

• priznati emociju („vidim da te to plaši“),
• objasniti jednostavno i smireno,
• pokazati da je prostor bezbedan.

Detetu često pomaže i ritual provere: pogled ispod kreveta, u ormar ili iza vrata, ali je važno da to ne preraste u beskonačno ponavljanje koje jača strah umesto da ga smanjuje.

Šta još može da pomogne?

• noćno svetlo koje daje blag osećaj sigurnosti,
• večernja rutina koja se ponavlja svaki dan,
• izbegavanje zastrašujućih sadržaja pred spavanje,
• priče koje umiruju i imaju pozitivan kraj,
• „zaštitni objekat“ poput omiljene igračke.

Kod neke dece pomaže i preokretanje uloge, pa dete može da nacrta ili izmisli kako čudovište zapravo nije strašno, već smešno ili nespretno. Time se strah postepeno gubi kroz igru.

Kada strah postaje razlog za pažnju?

Ako strah traje dugo, pojačava se, utiče na san ili svakodnevno funkcionisanje deteta, ili se širi na druge situacije (npr. odbijanje boravka u sobi i tokom dana), korisno je posavetovati se sa pedijatrom ili dečjim psihologom.