Zašto jedno dete spava kao top, a drugo se budi deset puta? Nije sve do roditelja

Jedno dete zaspi čim spusti glavu na jastuk i roditelji ga ne čuju do jutra. Drugo se teško uspavljuje, budi nekoliko puta tokom noći i kao da nikada nije spremno za dug, neprekinut san.

Roditelji se tada često pitaju gde greše. Da li je problem u rutini, načinu uspavljivanja, vremenu odlaska u krevet ili nečemu što su sami napravili?

Naučna istraživanja nude zanimljiv odgovor: dečiji san oblikuju i okruženje i genetika. Drugim rečima, nisu sva deca rođena sa istom predispozicijom za spavanje, ali geni nisu ni unapred napisana sudbina.

Možda vas zanima

Holivudska glumica otkrila doručak koji joj spasava haotična jutra sa decom: Jedan trik sve ubrzava

Otac je sinu poklonio staru „bubu“, ali pre toga mu je dao zadatak: Lekcija koju bi svaki roditelj trebalo da prenese detetu

Majka preti detetu: Ubiću te, zaklaću te… Srpkinja objavila priču o užasu koji sluša svakog dana

Naučnici pratili decu od ranog detinjstva do adolescencije

Posebno zanimljiva studija objavljena u časopisu Journal of Child Psychology and Psychiatry, dostupna na PubMedu, obuhvatila je 2.458 dece.

Istraživači su želeli da utvrde da li genetska predispozicija povezana sa nesanicom i dužinom spavanja kod odraslih može da se vidi već tokom detinjstva.

Problemi sa spavanjem praćeni su od uzrasta od godinu i po dana pa sve do adolescencije.

Rezultat je bio upečatljiv: deca sa većom genetskom predispozicijom za nesanicu imala su više problema sa spavanjem nalik nesanici između 1,5 i 15 godina života.

Dakle, neka deca zaista mogu biti „lošiji spavači“ od rođenja?

Delimično – da.

To ne znači da postoji jedan „gen za loše spavanje“ koji će odlučiti da se dete budi pet ili deset puta tokom noći. Osobine poput trajanja i kvaliteta sna su kompleksne i na njih utiče veliki broj genetskih varijanti zajedno sa okruženjem.

Velika sistematska analiza istraživanja blizanaca, koja je obuhvatila desetine hiljada ispitanika različitog uzrasta, procenila je da se oko 46 odsto varijabilnosti u trajanju sna i oko 44 odsto varijabilnosti kvaliteta sna u ukupno posmatranoj populaciji može pripisati genetskim razlikama.

Međutim, uticaj genetike veoma se razlikovao u zavisnosti od uzrasta. Za trajanje sna procenjena naslednost bila je svega oko 17 odsto u najranijem uzrastu, dok je tokom detinjstva varirala od približno 20 do 52 odsto.

Kod beba okruženje može imati ogromnu ulogu

Ovo je posebno zanimljivo roditeljima beba.

Jedno veliko istraživanje obuhvatilo je 1.931 par blizanaca, odnosno ukupno 3.862 dece, čije su navike spavanja proučavane sa 15 meseci.

Rezultati su pokazali da je trajanje noćnog sna bilo pod snažnim uticajem zajedničkog porodičnog okruženja.

Istraživači su procenili da je kod trajanja noćnog sna oko 66 odsto razlika bilo povezano sa zajedničkim okruženjem, dok je genetski doprinos procenjen na oko 26 odsto.

Kada su posmatrane teškoće sa spavanjem, procenjeni genetski doprinos iznosio je oko 40 odsto, a zajedničkog okruženja oko 55 odsto.

Dakle, činjenica da genetika postoji kao faktor ne znači da roditeljske navike i okruženje nisu važni – naročito tokom najranijeg perioda života.

Još zanimljivije: noćna buđenja beba snažno su povezana i sa okruženjem

Novija studija blizanaca proučavala je čak 998 beba sa dva i pet meseci života.

Istraživači su posmatrali kvalitet sna, sposobnost bebe da se umiri, broj noćnih buđenja i trajanje plača.

Kod broja noćnih buđenja upravo je zajedničko okruženje imalo veliki uticaj, a istraživači su procenili da ono može objasniti između 61 i 90 odsto razlika u učestalosti buđenja, u zavisnosti od uzrasta beba. Autori naglašavaju da su prvi meseci života izuzetno „plastičan“ period razvoja, tokom kojeg se menjaju i dete i njegova interakcija sa okruženjem.

Kako dete raste, genetika može postati vidljivija

Još jedan zanimljiv obrazac pojavljuje se kada se posmatraju starija deca.

Novija longitudinalna studija blizanaca pratila je san tokom detinjstva i rane adolescencije. Kada je trajanje sna objektivno mereno uređajima koji se nose na ručnom zglobu, procenjena naslednost kod dece uzrasta 8, 10 i 13 godina bila je čak 65 do 75 odsto.

To ne znači da je „75 odsto sna određeno genima“ kod svakog pojedinačnog deteta. Procenat naslednosti opisuje koliko se razlike među ljudima u određenoj proučavanoj populaciji mogu statistički povezati sa genetskim razlikama, a ne koliki procenat sna jednog deteta kontrolišu geni.

Zato poređenje sa drugim detetom često nema mnogo smisla

Ovo možda objašnjava situaciju koju mnogi roditelji dobro poznaju.

Ista mama i tata mogu imati dvoje dece, primenjivati sličnu večernju rutinu i imati vrlo različita iskustva.

Jedno dete može relativno lako da prespava noć, dok se drugo mnogo češće budi.

Razlog ne mora biti samo u tome šta roditelji rade drugačije. Deca se razlikuju biološki, a genetika predstavlja jedan deo tih razlika.

Istovremeno, istraživanja pokazuju da porodično okruženje, naročito kod beba i male dece, može imati veoma značajnu ulogu.

Geni nisu presuda za loš san

Najvažnija poruka ovih istraživanja nije da roditelji ne mogu ništa da promene.

Naprotiv.

Autori jedne od studija blizanaca zaključili su da je veliki deo problema sa spavanjem u ranom detinjstvu povezan sa zajedničkim faktorima okruženja i da intervencije usmerene na ponašanje i navike spavanja mogu imati značaja. Istovremeno upozoravaju da ni genetski uticaj ne treba zanemariti.

Zato odgovor na pitanje „Zašto moje dete ne spava kao dete moje prijateljice?“ možda nije jednostavno „zato što nešto radite pogrešno“.

Mnogo je preciznije reći: san deteta nastaje iz složene kombinacije biologije, razvoja, genetike i okruženja – a odnos između tih faktora menja se kako dete raste.

Šta dete nasleđuje od oca, a šta od majke, čitajte u POSEBNOJ VESTI.

PubMed – studija o genetskoj predispoziciji za loš san kod dece