Ako vam partner preti, znajte da niste same: Štiti vas država i zakon

Postoje žene koje mesecima, nekada i godinama, žive u strahu. Nauče da prepoznaju korak na hodniku, ton glasa, pogled koji znači da bi svađa mogla da preraste u nešto mnogo gore. Nauče da ćute zbog dece, zbog novca, zbog toga šta će reći porodica, zbog straha da će posle prijave biti još gore.

A često im je najteže da poveruju u jednu stvar: nisu same. O podršci koje imaju od države za Mame je govorila i Zorana Mihajlović, bivša ministraka. Ona je više puta apelovala na žene da ne trpe nasilje, jer to ni deca ne mogu da podnesu.

Istu poruka poslala je psihološkinja Jovana Ružičić koja je u našoj emisiji Mama Tok ukazala na to da se niko ne razvodi zato što mu je dobro.

Možda vas zanima

Subvencija države do 20.000 evra za prvu nekretninu: Ovo buni i iznenađuje roditelje

Dobio sam vaučer i šta sad: Šta treba da uradite za odmor iz snova

10.148 brakova se raspalo: Više od 3.400 majki same brinu o deci

U Srbiji postoji Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji je napravljen upravo da bi se nasilje zaustavilo i da bi se reagovalo kada postoji opasnost da će se ono ponoviti.

Nasilje nije samo udarac

Nasilje u porodici nije samo fizički napad. Pretnje, drsko i bezobzirno ponašanje kojim se ugrožavaju spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana porodice takođe mogu predstavljati nasilje u porodici. Krivični zakonik Srbije za osnovni oblik nasilja u porodici predviđa zatvor od tri meseca do tri godine. Ako je korišćeno oružje ili drugo opasno sredstvo, kazna je stroža, a još strože se kažnjavaju slučajevi u kojima nastupi teška telesna povreda, teško narušavanje zdravlja ili je delo učinjeno prema maloletnom licu.

Zato žena ne treba da čeka da joj ostane modrica da bi rekla: „Ovo više nije normalno.“ Ako živi u strahu, ako joj partner preti, prati je, kontroliše, zastrašuje ili joj govori da će povrediti nju, decu ili sebe, važno je da potraži pomoć.

Udaljavanje nasilnika iz kuće

Jedan od najvažnijih mehanizama je hitna mera. Kada policija proceni da postoji neposredna opasnost od nasilja u porodici, policijski službenik može nasilniku izreći jednu ili obe hitne mere:

• privremeno udaljenje iz stana,
• privremenu zabranu da kontaktira žrtvu i da joj prilazi.

Početno trajanje hitne mere je 48 sati. Nakon toga sud, na predlog javnog tužioca, može da je produži, tako da zaštita traje do ukupno 30 dana. To je važno i zbog jedne velike zablude: žena ne mora da bude vlasnica stana da bi nasilnik mogao biti udaljen iz njega.

Hitna mera udaljenja služi da se nasilje odmah zaustavi i da se žrtvi obezbedi prostor da bude bezbedna. Drugim rečima, kada je žena u opasnosti, pitanje „čiji je stan?“ nije prepreka za izricanje ove hitne mere.

Ne mora sama da se bori

Još jedna važna stvar koju mnoge žene ne znaju jeste da zaštita nije samo na policiji. Zakon predviđa grupu za koordinaciju i saradnju, u kojoj učestvuju predstavnici javnog tužilaštva, policije i centra za socijalni rad. Oni razmatraju prijavljene slučajeve i, kada za to postoje uslovi, izrađuju individualni plan zaštite i podrške žrtvi. Cilj je da se odrede konkretne mere koje treba preduzeti da bi žena bila bezbedna, da bi se sprečilo ponavljanje nasilja i da bi dobila podršku koja joj je potrebna, uključujući psihosocijalnu i drugu pomoć, kao i podršku za oporavak i osamostaljivanje. Zakon predviđa i pravo žrtve na besplatnu pravnu pomoć.

Žena, dakle, ne mora sama da smišlja kako će sutra, gde će sa decom i kome da se obrati.

Ako se nasilje dešava – kome se obratiti?

Ukoliko postoji neposredna opasnost, najvažnije je pozvati policiju na 192. Za prijavu nasilja u porodici postoji i besplatan broj 0800-100-600, koji navodi Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Žene mogu da potraže i podršku Autonomnog ženskog centra, čiji SOS telefon 011/266-2222 radi radnim danima od 10 do 20 časova. Razgovori mogu biti anonimni, a žene mogu dobiti informacije i podršku u vezi sa izlaskom iz nasilja.

Važno je i da žena zna da prijava ne mora da počne tek onda kada je potpuno spremna za sve naredne korake.

Prvi korak može biti samo poziv i razgovor sa nekim ko zna šta dalje. Nisi kriva. I ne moraš da čekaš. Nasilje često ne počinje udarcem. Počinje rečenicom: „Ako odeš, ubiću te.“

Počinje proveravanjem telefona, zabranom da se viđa sa prijateljima, kontrolom novca, ponižavanjem, pretnjama, lomljenjem stvari, zastrašivanjem dece.

I zato je važno da žena zna da treba da čeka da situacija postane gora, niti da sama traži izlaz. Ne mora da se stidi.

Ako se ovo dešava vama ili ženi koju poznajete, nemojte ostati sami sa tim. Potražite pomoć, prijavite nasilje i razgovarajte sa institucijama i organizacijama koje mogu da pruže podršku.

Postoje ljudi, institucije i mehanizmi zaštite. Prvi korak može biti težak, ali ne mora biti napravljen sam.