Ajnštajnov neobičan savet roditeljima: Ako želite pametno dete, nemojte mu ukrasti jednu stvar iz detinjstva

Roditelji danas imaju gotovo beskrajne mogućnosti kada je reč o razvoju deteta. Strani jezici počinju još u vrtiću, tu su sport, muzika, edukativne igračke, aplikacije, radni listovi i aktivnosti koje obećavaju da će podstaći inteligenciju.

U želji da detetu pruže što bolji početak, lako je upasti u zamku da svaki slobodan trenutak mora da bude „koristan“.

Međutim, jedna poznata priča koja se decenijama vezuje za Alberta Ajnštajna šalje gotovo suprotnu poruku. Kada su ga navodno pitali šta treba dati detetu koje želi da jednog dana bude izuzetno u nauci, njegov odgovor nije bila matematika.

Možda vas zanima

„Tek je krenula u prvi razred, a svako veče ima domaći“: Mama pokrenula raspravu – da li je ovo previše?

„Mama, ne brini, biću dobro“: Dečak (4) tešio majku dok se borio sa rakom

Kirije su paprene, a država studentima omogućava smeštaj za manje od 3.000 dinara: Evo kako do mesta u domu

Bile su to – bajke.

Majka je tražila savet za sina, odgovor ju je iznenadio

Priča o Ajnštajnovom neobičnom savetu postoji u nekoliko verzija.

Prema jednoj od najstarijih zabeleženih verzija, majka koja je želela da njen sin jednog dana postane naučnik pitala je Ajnštajna kakvu bi literaturu dete trebalo da čita kako bi se pripremilo za takvu budućnost.

Njegov odgovor navodno je bio – bajke.

Majka je, očekujući ozbiljniji savet jednog od najvećih naučnika 20. veka, ponovo pitala šta bi još trebalo da mu ponudi.

Odgovor je ponovo bio – još bajki.

Iz ove priče kasnije je nastao čuveni citat koji se pripisuje Ajnštajnu:

– Ako želite da vam deca budu inteligentna, čitajte im bajke. Ako želite da budu još inteligentnija, čitajte im još bajki.

Ipak, postoji važna napomena. Američka Kongresna biblioteka istraživala je poreklo ove priče i zaključila da ne možemo sa sigurnošću tvrditi da je Ajnštajn izgovorio baš ove reči. Postoje stare verzije anegdote povezane s njim, ali i s drugim matematičarima, zbog čega je najpreciznije govoriti o poznatoj anegdoti koja se pripisuje Ajnštajnu, a ne o potpuno potvrđenom citatu.

Ali poruka zbog koje je priča opstala gotovo čitav vek danas je možda zanimljivija nego ikada.

Šta dete dobija od sveta koji ne postoji?

Zmaj, vila, začarana šuma ili kuća koja leti možda odrasloj osobi nemaju nikakvu „praktičnu“ vrednost.

Za dete je stvar potpuno drugačija.

Dok sluša priču, ono zamišlja ono što ne vidi. Pokušava da predvidi šta će se dogoditi. Stvara slike u glavi, razmišlja o postupcima junaka, postavlja pitanja i smišlja drugačije završetke.

I nije reč samo o bajkama.

Isto se događa kada dete uzme običnu kartonsku kutiju i odluči da je ona svemirski brod. Kada ćebe postane tvrđava, drvena varjača mikrofon, a plišani medved pacijent kod lekara.

Odraslima je to igra.

Za dete je to jedan od načina na koji upoznaje svet.

Američka akademija za pedijatriju navodi da igra doprinosi razvoju kognitivnih, jezičkih, socijalnih i emocionalnih veština, kao i samoregulacije. Posebno naglašava značaj slobodne i imaginativne igre u kojoj dete samo istražuje, odlučuje i rešava probleme.

Ne mora svaka igračka nešto da „nauči“ dete

Police prodavnica danas su pune proizvoda koji roditeljima obećavaju razvoj inteligencije.

Igračka govori, svetli, postavlja pitanja, svira, broji i sama detetu pokazuje šta treba da uradi.

Ali skuplje i tehnološki naprednije ne znači automatski i bolje za razvoj.

Američka akademija za pedijatriju upravo zbog toga roditeljima preporučuje i jednostavne igračke koje podstiču dete da samo smišlja šta će sa njima raditi – poput kocki, lutaka, slagalica i drugih predmeta koji omogućavaju otvorenu igru.

AAP navodi da nema dokaza da potencijalne prednosti digitalnih igračaka mogu da zamene aktivnu, kreativnu i imaginativnu igru deteta sa tradicionalnim igračkama i drugim ljudima.

Drugim rečima, igračka ne mora detetu da objasni kako se koristi.

Ponekad je upravo poenta u tome da dete to samo izmisli.

Pazite da detetu ne organizujete baš svaki minut

Tu dolazimo do problema sa kojim se danas susreću mnoge porodice.

Roditelji žele najbolje, pa je raspored deteta ispunjen školom ili vrtićem, treninzima, časovima jezika, muzikom i drugim organizovanim aktivnostima.

Sve te aktivnosti mogu imati vrednost.

Problem nastaje ako za slobodnu igru više nema vremena.

AAP je još ranije upozoravao da su ubrzan način života i sve veći naglasak na akademskim i dodatnim aktivnostima kod neke dece smanjili vreme za slobodnu igru. A upravo tokom igre koju dete samo vodi ono vežba donošenje odluka, rešavanje sukoba, pregovaranje sa drugom decom i otkrivanje sopstvenih interesovanja.

Zato „ne raditi ništa“ ponekad nije izgubljeno vreme.

Dete koje nema unapred pripremljenu zabavu možda će se prvo požaliti:

„Dosadno mi je.“

A onda će morati samo da smisli šta dalje.

Nemojte odmah popravljati njegovu maštu

Dete vam kaže da je napravilo automobil koji može da leti.

Naravno da nije.

Ali nije neophodno odmah odgovoriti: „Automobili ne mogu da lete.“

Možete pitati:

„A gde bi tvoj automobil prvo odleteo?“

Ili:

„Kako bi sleteo?“

Time ne učite dete da automobil zaista leti. Dajete mu prostor da nastavi da razvija priču.

Američka akademija za pedijatriju posebno preporučuje roditeljima dece od četiri do šest godina da im ostave vreme i prostor za izmišljene scene, uloge i igre, kao i da im pričaju priče i postavljaju pitanja o njima.

Čitajte priču, ali nemojte vi uraditi sav posao

Isto važi i za knjige.

Ne mora svako čitanje da izgleda kao ispitivanje:

„Ko je glavni junak?“

„Koje je boje njegova kapa?“

„Šta smo naučili iz priče?“

Ponekad je mnogo zanimljivije pitati:

„Šta misliš da se dogodilo posle poslednje stranice?“

I pustiti dete da izmisli odgovor.

Možda neće biti logičan. Možda će zmaj završiti u prodavnici sladoleda, princeza će odlučiti da joj princ uopšte nije potreban, a vuk će postati kuvar.

Upravo je to poenta.

Ne morate da odgajate malog genija

Ajnštajnova anegdota ne znači da će dete koje sluša više bajki imati viši IQ niti da su bajke tajni recept za genijalnost.

Takvu tvrdnju nauka ne podržava.

Ali iza simpatične priče nalazi se nešto što se veoma dobro uklapa u ono što danas znamo o razvoju dece: mašta, igra, priče, istraživanje i slobodno razmišljanje nisu gubljenje vremena koje bi moglo da bude potrošeno na „pravo učenje“.

Oni su deo učenja.

Zato možda detetu ne treba još jedna aktivnost u rasporedu.

Možda mu ponekad treba prazno popodne, nekoliko kockica, knjiga, kartonska kutija i dozvola da od svega toga napravi svet koji postoji samo u njegovoj glavi.

Jer dok odrasli u toj kutiji vide samo kutiju, dete možda vidi raketu.

I bilo bi šteta da ga prerano naučimo da vidi samo ono što je pred njim.