Dečak propuzao tek sa 11 godina: I dalje ne govori, a lekari ne znaju uzrok njegovog stanja

Karol ima 11 godina i tek je nedavno naučio da puzi. Veštine koje mnoga deca savladaju u prvim mesecima života on je usvajao godinama, uz intenzivnu rehabilitaciju i veliku podršku porodice. Iako lekari još nemaju preciznu dijagnozu njegovog retkog genetskog stanja, svaki novi pokret za dečaka i njegove roditelje predstavlja važan korak napred. Karol ne govori i potrebna mu je pomoć u većini svakodnevnih aktivnosti. Ipak, njegova porodica svedoči o tome da i uz ozbiljne razvojne teškoće može da napreduje, pokazuje svoja interesovanja i ostvaruje bliske odnose sa ljudima oko sebe.

Prvi znaci teškoća pojavili su se još tokom trudnoće

Karolovi roditelji saznali su tokom prenatalnih pregleda da se njihova beba ne razvija očekivanim tokom. Lekari su uočili određene nepravilnosti i predložili dodatna ispitivanja, ali uzrok budućih zdravstvenih i razvojnih problema nije bio razjašnjen. Karol je rođen carskim rezom, dve nedelje pre predviđenog termina. Njegov otac Lukaš Vloček prisetio se da je odmah primetio koliko je beba bila mlitava kada ju je prvi put uzeo u naručje. Ubrzo nakon rođenja dečak je imao i napade grčenja, zbog čega je prebačen na neonatologiju i podvrgnut dodatnim pregledima. Iako tada nije procenjeno da mu je život neposredno ugrožen, naredne godine donele su nove izazove i zdravstvene probleme.

Godinama je učio pokrete koje druga deca savladaju mnogo ranije

Karol je od najranijeg detinjstva uključen u rehabilitaciju. Roditelji su vežbe nastavili da sprovode i kod kuće, strpljivo radeći sa njim na razvoju osnovnih motoričkih veština. Prema očevim rečima, trebalo im je oko dve godine da dečak nauči da se okreće sa boka na bok. Prvi pokušaji uspravljanja počeli su kada je imao približno četiri godine, dok je za savladavanje hodanja bilo potrebno još mnogo rada. Danas Karol može samostalno da hoda na kraćim relacijama, ali su mu za duže izlaske potrebna kolica. Nedavno je počeo i da puzi, što je za porodicu bilo veliko iznenađenje i razlog za radost. Njegov razvojni put pokazuje koliko vremena i truda može da bude potrebno da dete sa ozbiljnim motoričkim teškoćama usvoji novu veštinu. Napredak možda ne dolazi brzo, ali svaki pomak može da olakša svakodnevicu i otvori nove mogućnosti.

Možda vas zanima

Mislila da je kvržica od dojenja, a onda je stigla strašna dijagnoza: Sa 30 godina suočila se sa rakom dojke, a istu bolest je imala i njena majka

„Koža mu je otpadala zajedno sa majicom“: Kristinin sin zadobio teške opekotine zbog kuhinjskog uređaja koji svakodnevno koristimo

Bolna scena u Doboju: Dečak ostao bez para na autobuskoj stanici, niko nije hteo da mu doda da kupi kartu

Ne govori, ali porodica prepoznaje njegove reakcije

Karol ne koristi govor, ali su njegovi najbliži vremenom naučili da prepoznaju različite zvuke, pokrete i reakcije kojima pokazuje kako se oseća i šta mu je potrebno. Potrebna mu je pomoć pri hranjenju, oblačenju i održavanju lične higijene. Ima i smetnje sa vidom i sluhom, kao i smanjenu funkciju štitaste žlezde. Zbog specifičnog načina na koji reaguje na bol, ponekad može biti teško primetiti da se povredio. Uprkos brojnim izazovima, Karol ima svoja interesovanja i stvari koje ga posebno raduju. Muzika zauzima važno mesto u njegovom životu. Otac kaže da se dečak glasno smeje kada čuje pojedine pesme, dok na druge melodije ne reaguje na isti način. Jedno vreme posebno ga je privlačila i špica televizijskog programa koju je naučio da prepoznaje. Takvi trenuci roditeljima pružaju priliku da bolje upoznaju njegove sklonosti i pronađu načine da ga uključe u aktivnosti koje mu prijaju.

Rastanak sa negovateljicom pokazao je koliko mu bliskost znači

Kako je odrastao, Karol se sve više vezivao za ljude iz svog okruženja. Roditelji su primetili koliko mu znače prisustvo poznatih osoba i odnosi u kojima se oseća sigurno. Posebno ih je dirnuo trenutak kada je zaplakao prilikom rastanka sa negovateljicom za koju se snažno vezao. Takvu reakciju nisu često viđali kod njega, pa im je taj događaj ostao u sećanju kao važan pokazatelj njegove privrženosti. Veliku ulogu u njegovom životu ima i starija sestra, koja mu pruža ljubav i podršku. Ipak, roditelji ističu da ne žele da joj nametnu obavezu da jednog dana preuzme brigu o bratu. Voleli bi da i ona ima mogućnost da izgradi sopstveni život, dok oni nastoje da pronađu održiva rešenja za Karolovu budućnost.

Svakodnevna briga zahteva mnogo vremena i podrške

Karol pohađa specijalizovani obrazovni centar, gde učestvuje u aktivnostima sa stručnjacima i nastavlja rehabilitaciju. Po povratku kući, porodica organizuje dan u skladu sa njegovim potrebama, od obroka i lične higijene do terapija i večernje rutine. Pomoć asistenta omogućava roditeljima da nastave da rade, dok su rehabilitacioni tretmani i boravci u specijalizovanim centrima važan deo porodičnog života. Ipak, uz sve svakodnevne obaveze, sve češće se postavlja i pitanje budućnosti. Karol raste, a briga o njemu postaje fizički zahtevnija. Njegov otac otvoreno govori o strahu koji prati roditelje koji znaju da će njihovom detetu i u odraslom dobu biti potrebna stalna podrška. Zato porodica pokušava da obezbedi finansijsku sigurnost i pronađe odgovarajuće oblike pomoći koji bi Karolu omogućili stabilnu negu i kada roditelji više ne budu mogli da mu pružaju istu podršku.

Genetski uzrok je utvrđen, ali konačna dijagnoza još izostaje

Lekari su utvrdili da je Karolovo stanje povezano sa genetskom promenom, ali još nemaju dovoljno podataka da bi precizno imenovali poremećaj. Dodatna ispitivanja, uključujući i ona obavljena u inostranstvu, do sada nisu donela konačan odgovor. Njegov slučaj unet je u medicinske baze podataka. To bi u budućnosti moglo da pomogne stručnjacima da pronađu druge osobe sa sličnim genetskim promenama i prikupe više informacija o mogućim simptomima i toku stanja. Za sada ne postoji terapija koja bi uklonila uzrok njegovih razvojnih teškoća. Porodica se zato usredsređuje na rehabilitaciju, stručnu podršku i razvijanje veština koje Karolu mogu da pomognu da bude što aktivniji i uključeniji u svakodnevni život. Njegova priča podseća da razvoj ne izgleda isto kod svakog deteta i da napredak ne mora da se meri istim merilima. Za Karola i njegovu porodicu, pokret koji je drugima jednostavan može da predstavlja godine truda, strpljenja i nade.