„Hoću da živim, a tvoji roditelji su me već sahranili“: Potresan razgovor Vedrane Rudan i unuka o bolesti i smrti

Razgovor Vedrane Rudan i njenog unuka Kreše o bolesti, smrti i životu ponovo je privukao pažnju javnosti. Književnica je ovaj emotivni susret svojevremeno opisala u jednoj od svojih kolumni, a njene reči danas imaju posebno snažan odjek.

Vedrana Rudan preminula je u 77. godini, nakon borbe sa teškom bolešću. Poznata književnica i kolumnistkinja tokom lečenja nije krila kroz šta prolazi, već je o bolesti govorila otvoreno i bez ulepšavanja. Jedan od najemotivnijih tekstova koje je napisala odnosio se na razgovor sa njenim unukom Krešom. On ju je posetio u bolnici, a ono što je usledilo bio je razgovor kakav će oboje verovatno dugo pamtiti.

Krešo je pitao baku o bolesti

Krešo je znao da je njegova baka bolesna. Od roditelja je čuo da Vedrana Rudan ima rak i da postoji mogućnost da umre. Kao dete, pokušavao je da razume ono što mu odrasli govore, pa je baki postavljao pitanja potpuno direktno. U jednom trenutku razgovor je stigao do pitanja koje odrasli često izbegavaju.

Možda vas zanima

Baka traži 400 evra za čuvanje unučeta, zet ne može da veruje: „Hoće pare, umesto da bude srećna što viđa dete“

Tinejdžer pobedio rak uprkos mračnim prognozama: Sa 16 mu amputirali nogu, pa mu rekli da ima još 3 meseca života

„Imam rak u četvrtom stadijumu, ali neću reći svojoj deci“: Ispovest majke slama srce, jedan strah je proganja

„Kad ćeš umreti?“

Vedrana Rudan nije imala odgovor koji bi mogao da mu pruži sigurnost. Rekla mu je da se to ne zna i podsetila ga da je još živa. Za nju je, međutim, bilo važno da unuk razume da se ona i dalje leči i da nije odustala od života.

„Sramota me je na koje sam grane pala“: Vedrana Rudan se na kraju života srela sa onim čega se mnoge žene plaše

Potresne reči Vedrane Rudan

Kako je razgovor odmicao, Vedrana Rudan je shvatila koliko su njeni najbliži već počeli da razmišljaju o najgorem ishodu. Tada je unuku rekla:

„Krešiću moj, tvoji tata i mama su me već zakopali.“ Krešo je primetio da njegova baka plače i postavio joj jednostavno pitanje: „Zašto plačeš, nona?“

Odgovor Vedrane Rudan bio je kratak, ali izuzetno snažan:

„Ja hoću da živim.“

Upravo ova rečenica ostala je posebno upečatljiva u priči o njenoj borbi sa bolešću. Iza javne ličnosti, književnice i žene poznate po britkom jeziku, u tom trenutku videla se samo osoba koja želi još vremena.

Vedrana Rudan nije odustajala od života

Vedrana Rudan je tokom bolesti nastavila da piše i govori o svom zdravstvenom stanju. Nije želela da bolest sakrije iza lepih i utešnih reči, već je otvoreno govorila o strahu, lečenju i neizvesnosti. Upravo takav odnos prema bolesti bio je karakterističan za njen javni nastup. I kada je govorila o najtežim temama, Rudan nije pokušavala da ih predstavi drugačijim nego što jesu.

U razgovoru sa unukom, međutim, nije bilo potrebe za velikim rečima. Jedna rečenica bila je dovoljna da pokaže koliko joj je bilo stalo do života.

Vedrana Rudan je bolovala od retkog i agresivnog raka: Šta svaka mama treba da zna o pregledima koje ne bi trebalo da odlaže

Razgovor bake i unuka koji je dirnuo mnoge

Ovaj razgovor je posebno emotivan jer pokazuje koliko deca drugačije doživljavaju bolest i smrt. Krešo je želeo odgovore na jednostavna pitanja, dok se njegova baka suočavala sa nečim što je za odraslog čoveka mnogo teže da prihvati. Njegova pitanja nisu bila nepristojna niti bezosećajna. Bila su dečja i iskrena. Želeo je da zna šta će biti sa bakom koju voli. Vedrana mu je kroz razgovor pokazala da bolest ne znači da je čovek prestao da se nada.

Njene reči danas imaju još veću težinu

Nakon smrti Vedrane Rudan, njene ranije kolumne i javne ispovesti ponovo su privukle veliku pažnju. Čitaoci se vraćaju tekstovima u kojima je govorila o životu, porodici, starenju i bolesti. Među njima posebno mesto zauzima priča o unuku Kreši, jer u njoj nema velikih političkih ili društvenih tema po kojima je Rudan bila poznata. Postoji samo razgovor bake i unuka i jedno teško životno pitanje.

„Ja hoću da živim“

Te reči danas zvuče drugačije nego kada ih je Vedrana Rudan prvi put zapisala. One su ostale kao jednostavna i snažna poruka žene koja, uprkos teškoj bolesti, nije želela da odustane od života.