Ispovest o krađi beba u Jugoslaviji: Jedna beba 10.000 maraka, a blizanci 15.000

Marko Ivić, poreklom iz Jugoslavije, danas živi u Nemačkoj. Njegova priča o događaju iz 1988. godine ponovo je otvorila jedno od najbolnijih pitanja za brojne porodice: šta se zaista dešavalo sa bebama koje su proglašavane mrtvima ili nestajale iz porodilišta.

Marko Ivić i njegova supruga nisu mogli da imaju decu. Želeli su porodicu i odlučili su da pokušaju da usvoje dete iz tadašnje Jugoslavije. Prema njegovom svedočenju, 1988. godine u Bugojnu je upoznao čoveka koji mu je rekao da može da mu pomogne oko usvajanja. Pominjana je suma od 10.000 nemačkih maraka za jednu bebu, odnosno 15.000 za blizance.

Marko je, kako kaže, verovao da će sve biti rešeno preko regularnog postupka i da će dete usvojiti. Usvajanje je tema o kojoj se danas sve više govori, a među poznatim ličnostima ima i onih koji su odrasli u usvojenim porodicama i svoje priče otvoreno podelili sa javnošću. Međutim, ono što je usledilo ostavilo ga je bez reči.

Možda vas zanima

Sergej Ćetković emotivno o usvojenim ćerkama: „Lola i Mila su rođene iz srca“

Sjajna vest za buduće mame iz Niša: Stiže novo moderno porodilište, važno za ceo jug Srbije

Upoznali su usvojenu bebu prvi put i rasplakali milione: „Imali smo samo 30 minuta da donesemo odluku“

Mislio je da ide u sirotište, a završio u porodilištu

Čovek sa kojim je došao u Beograd odveo ga je, prema njegovim rečima, u jedno porodilište. Tamo je Marko razgovarao sa lekarom. Kako tvrdi, lekar mu je ponovio iste iznose: 10.000 maraka za jednu bebu i 15.000 za blizance.

Objašnjenje koje je dobio bilo je da se radi o deci mladih žena koje navodno nisu mogle da odgajaju decu i koje su ih davale na usvajanje. Ali onda je, prema njegovom iskazu, razgovor dobio potpuno drugačiji tok.

Marku je navodno ponuđeno da dete odmah uzme, da se vrati sa suprugom ili čak da oboje predstave kao da je ona trudna i da se vrate nakon devet meseci. Za čoveka koji je došao sa namerom da sprovede usvajanje, takva ponuda bila je prvi veliki znak za uzbunu.

Slične potresne priče zabeležene su i u drugim zemljama, gde su mlade majke, često zbog društvene osude i pritiska porodice ili institucija, bile razdvajane od svoje dece.

„Pitao me je kako izgleda moja žena“

Marko je lekaru pokazao fotografiju supruge. Kako prepričava, dobio je mantil, a zatim je zajedno sa lekarom otišao na odeljenje gde su bile porodilje. Tamo mu je, prema njegovom svedočenju, lekar rekao da stavi ruku na krevet žene koja približno liči na njegovu suprugu.

Marko je poslušao. Potom su otišli do boksa sa bebama. Jedna beba posebno mu je privukla pažnju.

– Bila je anđeo – opisao je kasnije Marko, prisećajući se trenutka koji mu je, kako kaže, zauvek ostao u sećanju. Tada mu je lekar navodno rekao da je upravo to dete žene pored čijeg je kreveta prethodno stavio ruku. A onda je usledila rečenica koju Marko nikada nije zaboravio: „Iviću, biraj.“

Rečenica zbog koje je odustao

U tom trenutku Marku je, kako kaže, sve postalo sumnjivo. Nije mogao da shvati kako može da „bira“ dete u porodilištu. Nije znao čije su bebe i šta bi se dogodilo njihovim majkama.

Vratio se u Nemačku i supruzi ispričao šta se dogodilo. Ona mu je, prema njegovim rečima, rekla da od svega odustanu jer očigledno nešto nije u redu. I upravo je ta odluka, iz današnje perspektive, za Marka dobila potpuno novo značenje.

Godinama kasnije shvatio šta je možda mogao da uradi

Prošlo je mnogo godina. Marko je na televiziji gledao prilog o nestalim bebama i tada prepoznao delove sopstvenog iskustva. Kako je kasnije govorio, tek tada je počeo da razmišlja da je možda bio veoma blizu tome da postane kupac deteta koje je neko drugi nezakonito odvojio od njegove majke. Ta pomisao ga je, prema njegovim rečima, duboko potresla.

– Bio sam kupac, ali Bog me sačuvao da ne kupim – rekao je Marko, objašnjavajući da ga je upravo rečenica „biraj“ naterala da odustane. Njegovo svedočenje godinama kasnije postalo je deo šire priče o roditeljima koji traže odgovore o sudbini svoje dece.

Priča koja i dalje ostavlja brojna pitanja

Markova priča sama po sebi nije dokaz da su sve bebe u tadašnjim porodilištima bile predmet trgovine niti može da potvrdi sudbinu bilo kog konkretnog deteta. Ali njegovo svedočenje pokazuje koliko su priče o nestalim bebama duboko potresale porodice i koliko je važno da se o njima govori odgovorno: uz proverljive podatke, dokumentaciju i institucije koje mogu da utvrde šta se zaista dogodilo.

Za roditelje koji decenijama traže svoju decu, međutim, jedno pitanje ostaje isto: Šta se dogodilo sa njihovom bebom?

I dok neke porodice i danas pokušavaju da pronađu odgovor, ovakva svedočenja podsećaju da iza svake priče o nestalom detetu stoji porodica koja je godinama živela sa neizvesnošću.

Izvor: Kurir.rs/DW Dojče vele