Kada deca odrastu i odu od kuće, mnoge majke se suočavaju sa bolnim pitanjem: „A gde sam tu ja?“

Godinama su njihovi dani bili ispunjeni brigom o deci, pripremanjem obroka, odlascima u školu, razgovorima, savetima i brojnim sitnicama koje čine porodični život. A onda dođe trenutak kada deca odrastu, odsele se i počnu da žive samostalno. Kuća postane tiša, svakodnevnih obaveza je manje, a majka se prvi put posle mnogo godina suočava sa pitanjem koje je možda dugo odlagala: gde sam u svemu tome ja? Kada deca krenu svojim putem, majkama ne nedostaju samo porodična okupljanja i vreme kada su mališani bili pod njihovim krovom. Neke od njih suočavaju se i sa spoznajom da su godinama toliko bile posvećene drugima da su izgubile dodir sa sopstvenim željama, potrebama i interesovanjima. Ova promena često se povezuje sa sindromom praznog gnezda – izrazom koji opisuje emocionalne reakcije roditelja na osamostaljivanje dece. Iako ne doživljavaju sve žene ovaj period na isti način, za neke on može da bude mnogo teži nego što su očekivale.

Kada uloga majke više ne ispunjava svaki deo dana

Majčinstvo za mnoge žene postaje mnogo više od jedne životne uloge. Ono određuje njihov raspored, prioritete, navike, pa čak i način na koji razmišljaju o sebi. Godinama se dan organizuje oko potreba dece, a odluke se donose imajući na umu šta je najbolje za porodicu. Zbog toga odlazak dece može da donese osećaj praznine koji nije lako objasniti. Ne nedostaju samo svakodnevni razgovori za stolom ili potreba da se proveri jesu li bezbedno stigli kući. Menja se i struktura života koja je dugo davala osećaj svrhe. Kada se svakodnevne obaveze smanje, neke žene shvate da više ne znaju kako da ispune vreme koje im je ostalo. Sloboda koju su nekada priželjkivale može da postane izvor nelagode, jer odjednom imaju više prostora za sebe, ali nisu sigurne odakle da počnu.

Najviše boli spoznaja da su sebe godinama stavljale na poslednje mesto

Dok su brinule o deci, porodici i kući, njihove želje često su čekale neki bolji trenutak. Hobiji su ostajali po strani, druženja su postajala ređa, a planovi koje su nekada imale polako su nestajali iza svakodnevnih obaveza. Možda su želele da nauče strani jezik, putuju, promene posao, više vremena provode sa prijateljicama ili se posvete nečemu što ih istinski raduje. Govorile su sebi da će za sve to biti vremena kada deca porastu. Kada taj trenutak konačno dođe, može da se pojavi neprijatno pitanje: da li sam toliko dugo bila tu za sve druge da sam zaboravila šta mene čini srećnom? Ovakva spoznaja ne znači da je posvećenost porodici bila greška. Briga o deci može da bude jedan od najvažnijih delova života. Problem nastaje kada žena poveruje da njene potrebe nisu važne ili da za njih nikada nije pravo vreme.

Možda vas zanima

Ove stvari roditelji rade kada žele da im deca budu srećna: Nisu u pitanju skupi pokloni, već nešto mnogo važnije

Deca koja su odrasla uz viku roditelja često izgovaraju ove rečenice u odraslom dobu

„Deca osećaju sve što roditelji nose u sebi“: Pouke oca Tadeja koje bi svaka majka i otac trebalo da pročitaju

Osećaj da više nisu potrebne na isti način

Dok su deca mala, majčina pomoć deo je gotovo svakog dana. Potrebna je za utehu, savet, donošenje odluka i rešavanje brojnih praktičnih problema. Kako deca odrastaju, sve više toga rade samostalno, a majka postepeno prelazi iz uloge osobe koja usmerava njihov život u ulogu nekoga ko ih podržava sa strane. Ta promena može da bude teška čak i kada je žena ponosna na svoju decu i raduje se njihovoj nezavisnosti. Može da joj nedostaje osećaj da je neophodna, da neko svakodnevno računa na nju i da njeno prisustvo rešava brojne probleme. Važno je, međutim, razlikovati to što deca više ne zavise od majke u istoj meri od toga da im ona više nije važna. Odnos se menja, ali ljubav i bliskost ne moraju da nestanu. Odrasla deca mogu da budu potpuno samostalna, a da i dalje žele razgovor, savet, zajednički ručak ili zagrljaj. Majčina uloga ne prestaje njihovim odlaskom od kuće – ona samo dobija drugačiji oblik.

Kako ponovo pronaći sebe kada se život promeni?

Odlazak dece može da bude prilika da žena postepeno izgradi novu svakodnevicu. To ne znači da treba da zaboravi svoju ulogu majke, već da joj dozvoli da bude jedan važan deo njenog identiteta, a ne jedini. Za početak, korisno je da se priseti onoga što ju je nekada radovalo. To mogu biti čitanje, šetnje, baštovanstvo, putovanja, učenje ili druženje sa ljudima koje dugo nije videla. Nije neophodno odmah pronaći veliku životnu strast. Dovoljno je početi od malih stvari koje donose zadovoljstvo. Važno je i negovati odnose izvan porodice. Prijateljstva, partnerski odnos, nove aktivnosti i poznanstva mogu da unesu novu energiju u svakodnevicu. Ako su partneri godinama većinu pažnje usmeravali na roditeljske obaveze, ovaj period može da bude prilika da ponovo otkriju zajednička interesovanja i posvete više vremena jedno drugom. Korisno je postaviti i male, ostvarive ciljeve: odvojiti vreme za omiljenu aktivnost, obnoviti kontakt sa prijateljicom ili isplanirati izlet koji se dugo odlagao. Promena ne mora da se dogodi preko noći.

Bliskost sa decom može da ostane, čak i kada više ne žive zajedno

Nekim majkama posebno teško pada strah da će se odnos sa decom promeniti toliko da će postati udaljen. Ipak, samostalnost ne mora da znači gubitak bliskosti. Dogovoreni telefonski razgovori, zajednički obroci, porodična okupljanja i male svakodnevne navike mogu da pomognu da se veza sačuva, uz poštovanje slobode i granica odrasle dece. Važno je i da majka sebi dozvoli da oseća različite emocije. Može istovremeno da bude ponosna na svoju decu, srećna zbog njihovih uspeha i tužna jer se jedno važno životno poglavlje završilo. Ta osećanja nisu međusobno isključiva. Ako tuga dugo traje, remeti svakodnevno funkcionisanje ili je prate bezvoljnost i gubitak interesovanja za gotovo sve aktivnosti, razgovor sa psihologom ili drugim stručnjakom za mentalno zdravlje može da bude od pomoći. Odlazak dece ne znači da je majčina najvažnija životna uloga završena. To može da bude trenutak da ponovo otkrije svoje želje, izgradi nove navike i pronađe ravnotežu između ljubavi prema porodici i brige o sebi. Jer žena koja je godinama bila oslonac drugima i sama zaslužuje vreme, pažnju i prostor da nastavi da raste.