Rak sam izgurala, motiv su mi bila deca: Nadežda je za Mame.rs pričala o najtežoj borbi jedne žene

Mesec dana nakon 40. rođendana, Nadeždi Cakić iz Aleksinca se život promenio iz korena. Umesto planova i svakodnevice koju je do tada živela, stigla je dijagnoza koja joj je srušila tlo pod nogama — karcinom jajnika i materice. Usledili su strah, pitanja bez odgovora i borba za koju niko ne može čoveka da pripremi. Teška operacija, šest ciklusa hemoterapije i dani kada nije imala snage ni da ustane iz kreveta postali su njena realnost.

Ipak, u najtežim trenucima nije odustajala. Najveću snagu davali su joj sin od 13 godina i ćerka od 9, zbog kojih je, kako kaže, svaki put pronalazila razlog da nastavi dalje. Uz njih je sve vreme bio i suprug, njena najveća podrška i oslonac kroz celu borbu. Danas, tri godine kasnije, Nadežda iskreno govori o bolesti, strahu koji nikada potpuno ne nestaje, ali i o tome kako ju je upravo ta borba naučila da život gleda drugačije — da ceni male stvari, ljubav porodice i svaki novi dan.

Potpuno otvoreno o toj temi govorila je za Mame. Pričala je iz ugla roditelja. Ispričala nam je kako su njena prva pomisao kada je dobila dijagnozu bila njena deca.

Možda vas zanima

Deca koja često slušaju ovih 7 rečenica kasnije mogu razviti anksioznost: Roditelji ih izgovaraju svakog dana

Samohrana mama iz Beograda objavila ideju koja je dirnula hiljade žena: Neke su odmah rekle: Piši mi u inbox

“Da li da imam treće dete?” Mama pitala, žene već pišu iskustva: Ja sam se rastajala sa životom…

Prva, kad je pomislila da ne može, i ona zbog koje je shvatila da – mora. 

 – Kada su mi saopštili da imam karcinom, prvo sam pomislila na decu — kako će oni, šta će sada, šta će se dešavati, jer će oni, narodski rečeno, prolaziti kroz sve to sa mnom. Sin je imao 13, devojčica 9. To je bilo pre 3 godine. Sad sin ima 16, devojčica će u junu napuniti 13 godina – počinje svoju ispovest Nadežda.

Jedina misao koja joj se kolala po glavi bila je – „Okej, ali ja moram ovo da izguram zbog njih.“

A kaže, bilo je dana kada je mislila da neće izgurati.

U jednom trenutku rekla sebi: „Ovo ne mogu. Kraj. Ne mogu prosto da izdržim.“ Ali oni su bili ti zbog kojih sam ja svaki put nastavljala tu svoju borbu.

– Oni su bili taj moj razlog zbog koga sam ja sve to morala da izdržim i sve to da prođem, jer prosto bili su još više mali, a ipak su morali da odrastu tako brzo i morali su da prođu kroz sve to. Ipak su na neki način znali da mi daju tu podršku, tu njihovu ljubav, te zagrljaje, te osmehe, i na taj način ja sam pronalazila u sebi tu snagu za koju nisam mislila ni da je imam, ni da postoji u meni, dok se nažalost nisam razbolela. I zahvaljujući njima, naravno i suprugu, ali pre svega zahvaljujući deci, ja sam danas tu gde jesam.

Pitali smo Nadeždu kako se deci objasni takva dijagnoza. Kaže, u njihovu priču postojao je uvod.

– Tri godine pre dijagnoze karcinoma ustanovljena mi je endometrioza, ja sam, naravno, tad slušala i pre toga o endometriozi i kako je to stanje i šta endometrioza donosi sa sobom i koliko ono može biti bolno. Tada smo pričali sa decom. Pre svega, ja sam tada njima objasnila da povremeno imam te bolove, da moram kod lekara, da nije ništa strašno, da su to jednostavno kontrole. Kada su mi prvi put rekli za dijagnozu endometrioze, čini mi se da je dečak imao 9 ili 10 godina, i sećam se da je rekao: „Jao mama, nećeš se toliko razboleti i nećemo ostati bez mame.“

– E, onda smo tada seli sa njima, porazgovarali, rekli da činimo sve i da ćemo, naravno, učiniti sve da mama bude tu uvek pored njih, da ćemo slušati lekare, da ćemo prihvatiti sve što doktori kažu.

– I, naravno, ja sam, dok sam imala endometriozu, odlazila redovno na kontrole, slušala sve što su doktori pričali. Kad god sam imala te bolove, ja sam se držala onoga što su lekari rekli — kada osetite bol, popijte tabletu, odležite malo i to će, naravno, s vremenom proći. Kao što sam vam rekla, pričali smo sa njima da tu nije ništa strašno, da mama jeste na neki način, ajde da kažem, bolesna, ali da će mama, naravno, zajedno sa tatom, uraditi sve da mama bude dobro.

Kako ističe Nadežda, razgovor sa decom vrlo je bitan. Kaže, surovu realnost deci ipak treba ublažiti, ali im u neku ruku reći šta se dešava.

– Deca ipak treba znaju, da imaju uvid ako mama slučajno legne ili ako ima neke mučnine, ako se desi nešto, da se deca jednostavno ne uplaše baš odjednom u tom trenutku, ali da znaju u glavi da mama nije dobro, ali da će mama biti dobro.

Nadežda još jednom potvrđuje ono što se uvek u sličnim situacijama govori, da jeste istina da kad se jedan član porodice razboli, tada je cela porodica bolesna. A kada su u porodici deca, oni moraju da znaju za to.

– Ja sam bar za to, i suprug je isto bio za to. Naša deca — dečak je tada imao 13 godina, devojčica 9 — oni su znali sa čime se mi suočavamo i kroz šta mi prolazimo.

– Nisu znali koliko je to ozbiljno, jer im nismo rekli koliko je to ozbiljno. Samo smo im rekli da je mama nešto bolesna, ali da mama mora na terapije zbog zdravlja, zbog boljeg sutra, ali da će sve biti dobro.

Taj pozitivan stav doveo je Cakiće do toga da je njihova mama danas zaista dobro. A deci ne nedostaje zbog svega što se desilo deo detinjstva, baš zahvaljujući mami i tati.

– Oni su osećali da se nešto dešava i, naravno, znali su, ali nisu znali koliko je to ozbiljno, pa su onda, naravno, kao sva ostala deca, igrali se, izlazili napolje, družili se sa drugovima i drugaricama. Nisu oni bili baš zatvoreni unutra 24 sata.

Ali su znali kada primim terapiju, zbog čega ležim, zbog čega sam u krevetu, ali da ću posle nekoliko dana biti na nogama posle te terapije. Slušali su normalno muziku, igrali se, izlazili na rođendane, sve je bilo normalno, ali su znali.

Evo, baš je danas devojčica rekla — gledali su me na internetu, i prišla je drugarici i rekla: „Jao Marija, pa je l’ tvoja mama imala rak?“ I ona kaže: „Da, mama je imala rak, ali se izlečila.“
Eto, to je ono što baš deca znaju, i onda kažu: „Da, jeste, imala je, ali ona je sada dobro.“

Nadežda je do našeg jučerašnjeg razgovora imala tromesečne kontrole, a sada će ih imati na šest meseci. To je, kažu, dobar znak. Poslala nam je fotografije koje objavljujemo, baš sa dana tribine kada je pričala o bolesti. Deca su, baš kao i na kontrolama, tu uz nju. Njen oslonac. Na pitanje da li da zbog zaštite identiteta „blurujemo“ decu, ona je rekla „ne“. Oni znaju kroz šta smo prošli, i znaju da je prošlo, i ponosni smo jedni na druge.

Priča nam, ako nisu sa njom na kontrolama, onda su svesni njihove važnosti. Pozovu, pitaju, čekaju dolazak kući sa pitanjima: „Kako je bilo? Šta su ti rekli, mama? Je l’ sve dobro?“

Kada razgovarate sa ženom poput Nadežde, iz ugla autora mogu reći, stičete utisak da je reč o jako bogatoj ženi. Kažem joj to u slušalicu, ponosna što je upoznajem i „preko žice“. Kažem joj to, uz ustručavanje, jer ipak je imala rak, daleko je to od sreće i radosti. I objasnim, da njeno stalno pominjanje i dece, ali i supruga, prave tu sliku.

Onda nastavlja ona priču o svom partneru. Sa ponosom govori o čoveku koji je njenu bolest umeo stoički da iznese, i pred njom, i pred decom.

– Čim sam se razbolela, moj muž je najpre počeo da radi kućne poslove koje nikad pre toga nije. Počeo je da kuva, a nije ranije. Trudio se da mi bude stub, da mi sve olakša. Trudio se oko dece, da njima sve prođe što lakše. I danas, posle te borbe, on i dalje uzima slobodne dane za sve moje kontrole.

– Nijednu moju kontrolu nije propustio. Onako kako je na ultrazvukove išao sa mnom u trudnoćama, tako je i na terapije. Kažu, ljubav i brak su u dobru i u zlu. I zaista jeste tako.

Vraćamo se na onu priču o tome koliko je Nadežda bogata.

– Nažalost, svi kada dođu u takvu situaciju mogućnost da imaju takvu podršku. Neke žene celu tu situaciju prođu same. Ja sam, eto da kažem, u svojoj toj nesreći imala izuzetnu sreću da kroz taj put ne idem sama. Sa mnom idu i deca i suprug.
Oni su bili moja najveća podrška i moj najveći oslonac u svakom trenutku. I prosto suprug je i tada i sada moja najveća pomoć.

Dodaje, promenili su se za ove tri godine svi. I naučili da nije samo fraza ona rečenica da „sreću čine male stvari“.

– Nažalost, to shvatimo tek kada nas zadese neke loše stvari. Svi jurimo za nečim velikim, za nečim boljim. Međutim, shvatite da su male stvari tekovina života.

Nadežda Cakić članica je udruženja „Progovori“. Kaže, tu je da danas glasno govori u ime svih pacijentkinja koje su prošle tešku borbu. Da bude tu, da posavetuje neku ženu koja prolazi kroz isto. Njena poruka, iako nikad nije bila sama, upravo za te žene je: Niste same. I – izlaz postoji.

U našoj zemlji godišnje od raka jajnika oboli oko 800 žena, dok njih 450 izgubi bitku s ovom opakom bolešću. Praktično, svakog dana tri žene dobiju dijagnozu, a jedna od njih, nažalost, premine.

Rak jajnika u početnim stadijumima ne izaziva tegobe i zbog toga se retko otkriva u ovoj fazi. Kada se pojave, simptomi karcinoma jajnika ni tada nisu specifični i lako se mogu pripisati i nekom drugom, manje ozbiljnom stanju. Najčešći simptomi su oticanje stomaka, neredovna stolica, nadimanje, povraćanje, bol u predelu karlice i osećaj pritiska u stomaku. Pošto ovi simptomi nisu dramatični, obično je potrebno dosta vremena da bi se žena zbog njih obratila lekaru, a bolest u međuvremenu napreduje.