Deca koja često slušaju ovih 7 rečenica kasnije mogu razviti anksioznost: Roditelji ih izgovaraju svakog dana

Reči koje roditelji svakodnevno govore deci mnogo su važnije nego što odrasli često misle. Ono što nama zvuči kao bezazlena opomena, kritika ili trenutak nervoze, dete može doživeti kao poruku o sopstvenoj vrednosti, sigurnosti i tome da li sme da pokaže emocije.

Psiholozi upozoravaju da anksioznost u odraslom dobu retko nastaje “preko noći”. Mnoga nesigurnost, strahovi i unutrašnji kritičari razvijaju se godinama, upravo kroz način na koji su deca naučila da gledaju sebe i svet oko sebe.

Naravno, nijedan roditelj nije savršen i svako nekada kaže nešto u afektu. Ipak, problem nastaje kada se određene poruke ponavljaju iz dana u dan.

Možda vas zanima

Samohrana mama iz Beograda objavila ideju koja je dirnula hiljade žena: Neke su odmah rekle: Piši mi u inbox

Kada detetu prvi put objasniti šta je smrt? Psiholozi otkrivaju kako im to objasniti i da li smeju na groblje

„Znam babu koja se zove Pera“ Srbi otkrili koja domaća imena mogu da nose deca oba pola – neka su baš šok

1. “Preosetljiv si”

Kada dete stalno sluša da je “previše osetljivo”, ono vremenom počinje da sumnja u sopstvene emocije.

Umesto da nauči da su tuga, strah ili ljutnja normalni, dete može početi da veruje da sa njim nešto nije u redu čim nešto oseća intenzivnije.

Kasnije takva deca često postaju odrasli koji:

• kriju emocije,
  izvinjavaju se zbog svojih potreba,
  osećaju krivicu kada traže podršku.

2. “Prestani da plačeš ili ću ti dati razlog za plakanje”

Psiholozi smatraju da ovakve rečenice kod dece stvaraju osećaj da emocije nisu bezbedne.

Dete ne dobija poruku da treba da se smiri, već da su njegova osećanja problem koji nervira odrasle.

Zbog toga mnoga deca kasnije teško pokazuju tugu, ranjivost ili nemoć i nauče da emocije drže u sebi dok ne postanu preplavljujuće.

3. “Zašto ne možeš da budeš kao brat ili sestra?”

Upoređivanje dece često ostavlja mnogo dublje posledice nego što roditelji misle.

Iako odrasli nekada žele da “motivišu” dete, ono takvu poruku najčešće čuje kao:

4. “Nisi dovoljno dobar takav kakav jesi.”

Psiholozi upozoravaju da takva deca kasnije često razvijaju:

• perfekcionizam,
  stalno poređenje sa drugima,
  osećaj da nikada nisu dovoljno uspešna.

5. “Pazi, desiće se nešto strašno”

Naravno da roditelji treba da upozore dete na opasnosti, ali problem nastaje kada strah postane glavni način komunikacije.

Ako dete stalno sluša da je svet opasno mesto, može odrastati u stalnom iščekivanju problema i katastrofa.

Takva deca kasnije često imaju pojačanu anksioznost i teško se opuštaju čak i kada je sve u redu.

6. “Nemoj da me sramotiš”

Ova rečenica kod dece često stvara osećaj da su tuđa mišljenja važnija od njihovih emocija i potreba.

Zbog toga mnoga deca počinju:

• da ćute,
  da se povlače,
  da se plaše grešaka,
  da stalno pokušavaju da udovolje drugima.

Psiholozi kažu da se upravo iz takvih obrazaca kasnije često razvija socijalna anksioznost.

7. “To si već trebalo da znaš”

Kada dete često sluša da “je moralo bolje”, greške počinje da doživljava kao dokaz da nije dovoljno dobro.

Umesto da nauči da je greška normalan deo odrastanja, dete razvija stid i strah od neuspeha.

Takva deca kasnije često imaju veoma strog unutrašnji glas i osećaj da nikada nisu dovoljno dobra.

Rečenice iz detinjstva često postaju unutrašnji glas odraslih

Psiholozi objašnjavaju da se najveći problem ne vidi odmah. Mnoga deca deluju sasvim dobro tokom odrastanja, ali kasnije shvate da u sebi stalno nose glas kritike, straha ili potrebe da svima udovolje.

Zato stručnjaci naglašavaju da roditeljstvo ne traži savršenstvo, već emocionalnu sigurnost, strpljenje i spremnost da dete oseća da je voljeno čak i kada greši.

Jer deca možda neće pamtiti svaku rečenicu koju su čula, ali će dugo pamtiti kako su se zbog tih reči osećala.