„Roditelji često kažu da podjednako vole svu decu, ali to nije baš tako“: Reči Vladete Jerotića teraju na razmišljanje

Akademik i psihijatar Vladeta Jerotić ostavio je iza sebe brojne misli o porodici, roditeljstvu i odnosima među ljudima koje i danas izazivaju pažnju. Jedna od tema o kojoj je otvoreno govorio bila je roditeljska ljubav prema deci i pitanje da li je zaista moguće voleti svako dete potpuno jednako.

Prema njegovim rečima, roditelji često veruju da svu svoju decu vole podjednako, ali je smatrao da je stvarnost ipak nešto drugačija.

– Kada se dete rodi, ono često fizički podseća više na majku ili na oca, a to kod roditelja, iako nesvesno, može da izazove nešto jaču emocionalnu povezanost. Ako uz fizičku sličnost postoje i zajedničke osobine ili temperament, ta bliskost može biti još izraženija – govorio je Jerotić.

Možda vas zanima

Pobegao od mame i izabrao da živi sa ocem: Sin Madone doneo odluku koja je šokirala svet

Naučnici otkrili neočekivanu korist roditeljstva: Deca mogu da očuvaju mozak mladim

Nataša je pitala: „Hoće li tata zaboraviti na nas?“ Mislili su da je depresija, a dijagnoza ih je slomila

Isticao je da je tokom rada kao psihijatar često roditeljima postavljao pitanje koje dete najviše vole.

– Gotovo svi su odgovarali da svu decu vole podjednako i bili su uvereni u to. Ipak, smatrao sam da je prirodno da uvek postoji nijansa, da je jedno dete nekako bliže srcu. Važno je, međutim, da nijedno dete ne oseti da je manje voljeno, jer deca veoma dobro primećuju neverbalne poruke i odnos roditelja prema njima – objašnjavao je.

Najviši oblik roditeljske ljubavi

Jerotić je govorio da ljubav prema detetu može da ima više nivoa.

Prvi je kada roditelj u detetu prepoznaje sebe, drugi kada ga voli i kao plod ljubavi sa partnerom, a treći, koji je smatrao najuzvišenijim, jeste kada roditelj prihvati dete kao potpuno zasebnu ličnost.

– To znači voleti dete kao novo, jedinstveno i tajanstveno biće, bez obzira na to da li u njemu prepoznajemo svoje vrline ili mane, ili osobine drugog roditelja – isticao je.

Svako dete je jedinstveno

Podsećao je i da se dešava da dete ne liči ni na jednog roditelja, naročito kada je reč o karakteru ili talentima.

Kao primer navodio je muzikalnost – u pojedinim porodicama može se roditi izuzetno talentovano dete, iako niko od bližih ili daljih predaka nije imao takve sposobnosti.

– Nekada su stručnjaci verovali da se dete rađa kao „prazna tabla“, ali danas znamo da to nije tačno. Temperament je urođen, kao i mnoge druge osobine. Veliku ulogu imaju genetika, ali i razvoj pre i posle rođenja – objašnjavao je.

Genetika jeste važna, ali nije jedina

Jerotić je isticao da savremena nauka pokazuje da određene predispozicije mogu biti nasledne, uključujući sklonosti ka pojedinim oblicima ponašanja ili bolestima.

Ipak, naglašavao je da genetika nije jedini faktor koji oblikuje čoveka.

– Dok sam bio mlad psihijatar učili su nas da genetika ima mali uticaj i da su za gotovo sve odgovorni roditelji. Danas znamo da to nije sasvim tačno. Roditelji imaju ogromnu ulogu u razvoju deteta, ali nisu odgovorni za sve. Važno je da mladi ljudi to znaju i da se zbog toga ne plaše roditeljstva – zaključivao je Vladeta Jerotić.