Šta nesvesno radimo svojoj deci? Psiholog za Mame.rs otkriva 7 najčešćih grešaka

Roditelji uglavnom žele samo jedno – da njihovo dete odraste u srećnu, sigurnu i zadovoljnu osobu. Ipak, neke rečenice ili postupci, koje izgovaramo potpuno nesvesno i iz najbolje namere, mogu ostaviti trag koji se vidi tek mnogo godina kasnije.

Psiholog Dragan Radovančević za portal Mame.rs govorio je upravo o obrascima ponašanja koje mnogi roditelji nesvesno prenose na svoju decu, često zato što su i sami tako odrastali.

Kako ističe, cilj njegovih reči nije da se roditelji osećaju krivim, već da prepoznaju obrasce koje mogu da promene. Kaže, većina roditelja koji povređuju decu nije to htela, samo su ponavljali ono što je i njima rađeno.

Možda vas zanima

Zadatak za prvake namučio roditelje na Balkanu: „I odrasli moraju da ga pročitaju nekoliko puta“

„Muž me je ostavio samu, a plašim se“ Trudnica pred porođaj u muci, njega svi pljuju: Kakav kreten!

Dete u opekotinama zbog viralne igračke! Mama upozorila: Eksplodirala je u kolima!

 – Taj krug se može prekinuti, ali prvo mora da se uvidi. Ne uvek lepo, ne uvek prijatno – ističe naš sagovornik.

Kad kažneš dete zato što se branilo

Radovančević kaže:

„Neko ga zadirkuje u školi. Dolazi kući ljuto, priča ti. Ti kažeš: „Ma nemoj tako, budi fin, ne diži temperaturu.“ Misliš da ga učiš pristojnosti. Uči nešto drugo, kad me neko povređuje, treba da ćutim.
Poznajem ženu koja se, kao odrasla osoba, nasmejala kad ju je kolega ismejao na sastanku. Pitao sam je zašto se smejala. Rekla je: „Ne znam, tako se reaguje, zar ne?“ Nije znala da postoji druga opcija.
Da li ga pitaš kako se oseća, ili ga odmah učiš kako da reaguje „pristojno“?“

Kad ne pitaš dete kako mu je, godinama

Radovančević navodi:

„Ne mora biti dramatično. Može biti samo kuća gde se nije pričalo o osećanjima. Tata dolazi umoran i ljut, mama rešava to na šutnji, stvari se trpe i preležavaju. Dete to upija, neprijatnost je normalna, ostaneš, trpiš.
I posle dvadeset godina bude u braku koji ga čini nesrećnim, a ne ode. Jer svuda je tako, jer se treba trpeti. Nikad nije naučilo da neprijatnost ume da bude signal, ne stanje koje se prosto podnosi.
Da li tvoje dete zna da sme da kaže „ovde mi nije dobro“, i da će to biti prihvaćeno?“

Kad hvališ dete samo kad nešto postigne

Kako objašnjava Radovančević:

„Petica, grliš ga. Pobeda na takmičenju, pričaš svima. Loša ocena, hladna ćutnja. Misliš da ga motivišeš. Ono uči da vredi samo kad uspe.
Najteži deo je što takva deca spolja izgledaju odlično. Uspešna, hvaljena, poželjna za primer drugoj deci u razredu. Iznutra su iscrpljena i plaše se da budu obična, a to niko ne vidi, jer izgled uspeha prekriva sve ostalo.
Kad si poslednji put rekao detetu da ga voliš, bez povoda, bez petice, bez „jer si bio dobar“?“

Kad dete mora da bude „zrelo pre vremena“

Radovančević ističe:

„Poznajem oca koji je posle razvoda hvalio sina što je „tako odrastao za svoje godine“. Sin je imao devet. Nije prestao da oseća, samo je naučio da sakriva, jer je shvatio da otac nema kapaciteta za to.
Ti to, iskreno, doživiš kao olakšanje kad dete „ne smeta“. Ali olakšanje nije isto što i zdravo. Godinama posle ta osoba će sve savršeno odrađivati, a neće znati kako da bude srećna, jer nikad nije naučila da su njena osećanja bitna, samo da su nezgodna.
Da li tvoje dete zna da sme biti dete, tužno, umorno, uplašeno, i da to nije tvoj teret?“

Kad ismevaš molbu za pomoć

Radovančević kaže:

„Ajde, znaš ti to sam.“ „Nemoj da budeš beba.“ „Pa to je lako, što ne možeš?“ Možda si mislio da ga ohrabruješ. Ono je čulo drugo, tražiti pomoć je sramota.
Postane odrasla osoba koja sve nosi sama, koja kaže „mogu sam“ čak i kad pada, koja teško prihvata podršku, jer je duboko uverena da je teret. A ti si voleo to dete, samo nisi znao šta ta rečenica radi iznutra, godinama kasnije, u nekom sasvim drugom kontekstu.
Kad dete traži pomoć oko nečeg što „treba da zna samo“, pomogneš mu, ili ga učiš da ne traži?“

Kad voliš dete „uslovno“

Kako navodi Radovančević:

„Ne mora biti izgovoreno naglas. Može biti samo energija u kući, toplo kad je „dobro“, hladno kad je „loše“. Dete to čita savršeno i uči da mora biti onakvo kakvo se od njega očekuje da bi bilo voljeno.
Počne da se menja za svaku osobu, gubi sebe tražeći prihvatanje. I niko ne vidi da je to počelo kod kuće, iz nečeg tako malog kao ton glasa za doručkom.
Da li tvoje dete oseća, ne samo čuje, da ga voliš i kad te razočara?“

Kad kažeš „nema razloga za to“

Na kraju, Radovančević poručuje:

„Dete plače, „nema razloga.“ Ljuti se, „preosetljivo si.“ Uplašeno je, „nema čega da se bojiš.“ Misliš da ga smiruješ. Ono uči da su njegova osećanja pogrešna i da ih treba sakriti.
Osećanja ne nestaju kad se ignorišu. Samo odu negde gde ih niko ne vidi, uključujući i to dete kad odraste i ne razume zašto je prazno iznutra.
Kad dete oseti nešto jako, priznaš mu to osećanje prvo, ili ga odmah pokušavaš popraviti?“

Za kraj, psiholog šalje važnu poruku svim roditeljima:

„Nisi loš roditelj ako si se prepoznao u nečemu od ovoga. Loš roditelj bi preskočio ovaj tekst. Ti si ga pročitao do kraja, to je već nešto.“