Vedrana Rudan je decu nazvala „prokletstvom“, a onda priznala nešto što će razumeti mnoge majke: „Ponovo bih rodila“

Vedrana Rudan preminula je u 77. godini, nakon duge i teške bolesti. Iza književnice i kolumnistkinje ostale su brojne rečenice koje su tokom godina izazivale burne reakcije, ali i tekstovi u kojima je bez ulepšavanja govorila o životu, ljubavi, braku, ženama i majčinstvu.

Jedna od tema kojoj se često vraćala bila su upravo deca. Rudan nikada nije bila neko ko je o majčinstvu govorio kroz ružičaste naočare. Naprotiv, o deci, roditeljstvu, strahu i iscrpljenosti pisala je brutalno otvoreno, često uz ironiju i preterivanje karakteristično za njen stil.

Jedna njena rečenica posebno je ostala upečatljiva. U kolumni „Imam plan“, objavljenoj 2017. godine, Rudan je napisala da ima troje dece – dva sina i ćerku – a zatim roditeljstvo opisala na način koji bi mnoge mogao da šokira.

Možda vas zanima

Pet zlatnih pravila Vedrane Rudan: Po njima ćemo je pamtiti zauvek

Dete ima slabe zube iako ih redovno pere? Genetika može da ima ulogu u tome

Roditelji sve češće slave prvu menstruaciju svojih ćerki: Torte, baloni i posebne proslave podelili javnost

 – Neke žene, okorjele lažljivice, svoju djecu doživljavaju kao blagoslov, mi ostale kao prokletstvo – napisala je tada.

U nastavku se, u svom prepoznatljivom satiričnom tonu, pitala zbog čega je uopšte rađala i kako je, nakon prvog porođaja, odlučila da kroz sve to prođe još dva puta.

Ipak, kada se pročitaju i druge njene kolumne o deci, postaje jasno da iza ove provokativne rečenice nije stajao nedostatak ljubavi. Naprotiv, Rudan je pisala o ogromnom strahu za svoju decu, potrebi da ih zaštiti čak i kada odrastu i činjenici da bi, uprkos svemu što roditeljstvo nosi, ponovo izabrala da bude majka.

Iza grubih reči krio se veliki strah za decu

Još jasnije o tome Rudan je pisala u kolumni jednostavno nazvanoj „Djeca“.

Opisala je kako je pre nego što je postala majka želela bebe više od svega. A onda je, kada ih je dobila, shvatila kako roditeljska ljubav izgleda u stvarnom životu – ne samo kao nežnost i sreća, već i kao ogroman, ponekad gotovo nepodnošljiv strah.

Pisala je o noćima kada je proveravala da li joj deca dišu, o panici kada je izgubila sina u robnoj kući i ćerku na plaži, ali i o strahu koji nije prestao čak ni kada su odrasli.

Njena deca su diplomirala, zaposlila se i dobila svoju decu, ali su za nju i dalje ostala njene „bebe“.

Odrasla deca, a majčinska briga ista

Rudan je bez ulepšavanja priznala i koliko je bila zaštitnički nastrojena prema svojoj deci.

Zvala ih je i kada su već bili odrasli, upozoravala ih da ponesu kišobran, brinula šta jedu, kako se oblače i kako voze.

Kada joj je psihijatar ukazao na to da je previše posesivna i da odrasloj deci treba dozvoliti da samostalno žive, Rudan je odgovorila u svom prepoznatljivom stilu:

–  Ja svoju djecu volim i znam razliku između ljubavi i potrebe za kontrolom!

Upravo tu se možda najbolje vidi kontrast između njene čuvene priče o deci kao „prokletstvu“ i onoga što je zapravo osećala prema njima.

Njene provokativne rečenice nisu značile da je majčinstvo odbacivala. Ona je, zapravo, odbijala da ga idealizuje i predstavlja kao život u kojem postoje samo sreća, nežnost i zahvalnost.

„Da li bih ponovo rodila? Naravno“

Na kraju jedne od svojih kolumni postavila je sebi pitanje koje verovatno makar jednom prođe kroz glavu mnogim iscrpljenim roditeljima: kada bi unapred znala sve što roditeljstvo donosi, da li bi ponovo imala decu?

Njen odgovor nije ostavljao mnogo prostora za dilemu.

 – Da li bih ponovno rodila da znam ovo što danas znam? Naravno.

Pisala je i da bi smatrala svoj život ispunjenim ako doživi duboku starost svoje dece, čak i ako to znači da će nastaviti da leže i ustaje brinući za njih.

Suštinu svega što je osećala sažela je u svega nekoliko reči:

 – Život bez ljubavi nema smisla.

Volela ih je, ali nije idealizovala majčinstvo

Kada se njene reči o deci čitaju zajedno, postaje jasno zašto bi samo izdvojena rečenica da su deca „prokletstvo“ mogla da stvori potpuno drugačiju sliku.

Rudan nije predstavljala majčinstvo kao neprekidnu sreću. Pisala je o iscrpljenosti, nerviranju, strahu i činjenici da roditelj ne prestaje da brine samo zato što je dete napunilo 18, 30 ili 40 godina.

Ali istovremeno nije ostavljala dilemu oko toga da li bi ponovo izabrala svoju decu.

Iza provokacija, ironije i crnog humora ostajala je jednostavna i snažna poruka – roditeljstvo može biti teško, haotično i iscrpljujuće, a ljubav prema deci istovremeno toliko velika da biste, kada biste mogli sve ispočetka, ponovo prošli istim putem.

Posle smrti Vedrane Rudan, njene reči „Život bez ljubavi nema smisla“ ostaju možda i jedan od najjednostavnijih odgovora na pitanje šta se zapravo krilo iza svega što je pisala o svojoj deci.

Pet zlatnih pravila Vedrane Rudan po kojima ćemo je pamtiti zauvek pročitajte u našoj POSEBNOJ VESTI.