Sin mi je zavisnik od gejminga: Zašto deca hrle u mračne igraonice

Moj Aleksa ima 13 godina. Ne uzlazi iz gejming centra. U početku sam mislila da to nije ništa strašno, pa, sva deca igraju igrice, daju im roditelji telefone kad su još mali, normalno je da se kasnije druže uz gejming. Ali, sada znam da sam pogrešila. Aleksa je postao zavisnik. Ne razumem šta to ima u tim gejming centrima pa deca tamo hrle, pita se Aleksina majke Marije R.

Psiholog, profesor doktor Saša Stepanović za Mame.rs objašnjava da nije slučajno što se gejming centri toliko privalče. Timovi psihologa, pshijatara detaljno su planirali svaki deo prostora. Ako se pitate zašto su gejming centri mračni, zašto privalče decu, zašto stvaraju zavisnost, sledi detaljno objašnjenje u autorskom tekstu profesora Stepanovića:

– Poslednjih godina gejming centri i igraonice doživljavaju pravi procvat. Nekada rezervisani za manji broj entuzijasta, danas predstavljaju mesta okupljanja dece, adolescenata i odraslih. Međutim, mnogi roditelji i posetioci postavljaju isto pitanje: zašto su gotovo svi gejming centri tamni, puni svetlećih ekrana, neonskih boja i zvukova koji ne prestaju? Da li je to samo stvar estetike ili iza svega stoji ozbiljna psihologija? Odgovor je jednostavan – ništa u savremenim gejming centrima nije prepušteno slučaju.

IGRE U MRAKU: NE, NIJE SLUČAJNOST

Psiholozi, dizajneri prostora, stručnjaci za ponašanje potrošača i programeri godinama proučavaju kako okruženje utiče na ljudsku pažnju, emocije i donošenje odluka. Iako je primarni cilj gejming centara zabava, mnogi elementi njihovog dizajna zasnovani su na naučnim saznanjima o tome kako ljudski mozak reaguje na stimulaciju. Jedan od najuočljivijih elemenata jeste polumrak. Istraživanja pokazuju da prigušeno osvetljenje smanjuje samosvest i osećaj protoka vremena. Ljudi u tamnijem okruženju duže ostaju uključeni u aktivnost, manje obraćaju pažnju na spoljašnje faktore i lakše ulaze u stanje intenzivne koncentracije poznato kao „flow“ stanje. U studijama koje su ispitivale ponašanje u gejming i zabavnim okruženjima, utvrđeno je da prigušena svetlost može doprineti dužem zadržavanju i većem stepenu uključenosti u aktivnost.

Kada osoba uđe u gejming centar, njen mozak biva izložen velikom broju pažljivo osmišljenih stimulusa. Svetleći ekrani, intenzivne boje, dinamični zvuci i stalne vizuelne promene aktiviraju centre za pažnju i nagrađivanje. Na neuropsihološkom nivou dolazi do pojačanog lučenja dopamina – neurotransmitera koji je povezan sa osećajem zadovoljstva, očekivanja i motivacije. Važno je naglasiti da dopamin nije „hormon sreće“, kako se često pogrešno predstavlja. Njegova osnovna funkcija jeste stvaranje želje da nastavimo određeno ponašanje. Drugim rečima, ne uživamo samo u nagradi – uživamo u očekivanju nagrade. Upravo zbog toga su mnoge igre konstruisane tako da stalno nude nove izazove, nivoe, poene, otključavanja i postignuća. Mozak ostaje u stanju iščekivanja sledeće nagrade.

Posebno su zanimljivi sistemi takozvanog promenljivog nagrađivanja. To je princip poznat još iz bihevioralne psihologije. Kada ne znamo kada će nagrada stići, ponašanje postaje upornije. Upravo zato igrači često govore: „Još samo jedna partija“, „Još samo jedan nivo“ ili „Još samo jedan pokušaj“. Nepredvidive nagrade stvaraju snažnu motivaciju za nastavak igre i predstavljaju jedan od najjačih mehanizama održavanja ponašanja.

POTVRĐIVANJE STATUSA 

Dodatni faktor predstavlja socijalna dimenzija gejming centara. Ljudi nisu motivisani samo igrom već i pripadanjem grupi. Posebno kod adolescenata, gejming centar postaje mesto identifikacije, druženja i potvrđivanja statusa među vršnjacima. Psihološka potreba za pripadanjem jedna je od osnovnih ljudskih potreba, pa gejming zajednice često pružaju osećaj prihvaćenosti i uspeha koji pojedinci možda ne doživljavaju u drugim životnim oblastima. Međutim, upravo ovde dolazimo do pitanja zavisnosti.

Svaka aktivnost koja aktivira sistem nagrađivanja može kod manjeg broja osoba prerasti u problematično ponašanje. Svetska zdravstvena organizacija prepoznala je poremećaj igranja video-igara (Gaming Disorder) kao stanje koje karakteriše gubitak kontrole nad igranjem, davanje prednosti igranju u odnosu na druge životne aktivnosti i nastavak igranja uprkos negativnim posledicama. Najveći rizik ne predstavlja sama igra, već kombinacija ličnih karakteristika i dizajna igre. Istraživanja pokazuju da su posebno osetljive osobe koje koriste igranje kao beg od stresa, usamljenosti, anksioznosti ili životnih problema. Kada igra postane primarni način suočavanja sa emocijama, raste verovatnoća razvoja zavisničkih obrazaca ponašanja.

ZNAKOVI ZA UZBUNU

Ipak, bilo bi pogrešno gejming centre posmatrati isključivo negativno. Brojna istraživanja ukazuju da video-igre mogu doprineti razvoju koordinacije, brzine donošenja odluka, strateškog razmišljanja, timskog rada i određenih kognitivnih sposobnosti. Problem nastaje onda kada se izgubi ravnoteža između digitalnog i realnog života. Roditelji često pitaju kako da prepoznaju da zabava prerasta u problem. Stručnjaci navode nekoliko upozoravajućih znakova:

• zanemarivanje školskih ili porodičnih obaveza,
• razdražljivost kada igranje nije moguće,
• gubitak interesovanja za ranije aktivnosti,
• poremećaj sna i
• sve duže vreme provedeno u igranju.

Dakle, tamni gejming centri nisu tamni slučajno. Njihov izgled rezultat je znanja o ljudskoj pažnji, emocijama i motivaciji. Prigušeno osvetljenje, zvučni efekti, vizuelni stimulusi i sistemi nagrađivanja zajedno stvaraju okruženje koje podstiče duže zadržavanje i veću uključenost. Za većinu ljudi to ostaje vid zabave, ali za manji broj pojedinaca može predstavljati početak problema sa kontrolom ponašanja. Zbog toga je najvažnija mera prevencije razvijanje digitalne pismenosti i sposobnosti samokontrole. Tehnologija sama po sebi nije ni dobra ni loša – presudno je kako je koristimo i koliko uspevamo da zadržimo kontrolu nad njom, a ne ona nad nama.