Brak nije uvek romantičan kao na početku. Posle godina zajedničkog života, dece, računa, obaveza i umora, mnogi parovi priznaju da se izgube u svakodnevici i zaborave zbog čega su se nekada zaljubili.

Upravo o tome govori priča nepoznatog autora koju je na svojim društvenim mrežama podelio Amir Skenderi. Nije to priča o savršenoj ljubavi, već o poštovanju, dostojanstvu i trenutku kada je jedan muž shvatio da se čovek može razočarati u brak, ali nikada ne bi smeo da izda osobu sa kojom deli život.

Prenosimo je u celosti.

Možda vas zanima

Ova opština u Srbiji daje do 50.000 dinara za novorođeno dete! Roditelji mogu da računaju na značajnu pomoć

Društvene mreže ponovo raspravljaju o tome da li su mame koje su rodile carskim rezom „lenje“

Cela Srbija je plakala zbog malog Milije: Sam je brinuo i tati i sestri jer ga je mama napustila! Evo gde je danas

Evo me, kući sam

Oženio sam se mlad. K’o što to kod nas biva. Bio sam zaljubljen, ona je bila najlepša u gradu. Mislio sam — bajka. I bila je, jedno vreme. A onda dođoše krediti, deca, računi, pelene, neprospavane noći. Onaj žar se ugasio. Ostali smo zajedno „zbog dece“ i zbog banke, jer kredit veže jače nego matičar. Živeli smo kao cimeri. Ja u dnevnoj sobi uz daljinski, ona u kuhinji uz hladnu kafu. Svako u svom svetu, u istih tih 50 kvadrata.

Ona više nije bila ona devojka s početka. Nabacila je koji kilogram, nije više vodila računa o svom izgledu, a bademantil joj je postao uniforma. Stalno je nešto prigovarala: „Plati struju“, „Deci treba za ekskurziju“, „Opet su ti čarape po kući“. Čak mi je i njen glas počeo ići na živce dok je klapala u starim papučama po laminatu. Ja sam ćutao. Trpeo. A uveče bih gledao one glumice na televiziji — doterane, nasmejane, bez podočnjaka. Uzdahnuo bih za nekim drugim životom.

Nju sam gledao kao stari trosed — tu je, neka je, navikao sam se. Nisam je voleo. Nimalo. I onda jednog dana odem s drugarima na pecanje. Znaš već kako to ide — roštilj, pivo u potoku, vicevi ispod pojasa. I krene jedan od njih, onaj što uvek ima komentar na sve, da „udara“ po mojoj ženi.

„Joj, Denise, šta ti bi, bolan? Žena ti se zapustila k’o onaj teren iza zgrade. Šira nego duža. Što se ne razvedeš, jarane? Trošiš mladost.“

Svi se smeju. Dobacuju. A ja… ja sam se i sam znao požaliti.

Znao sam reći da više nema ljubavi. Ali sada, tu kraj roštilja, uz miris ćevapa i žubor vode, nešto me preseklo. Kao da me neko polio hladnom vodom.

Na pecanju sam shvatio jednu prostu stvar:

Možeš izdati čoveka čak i ako ga ne voliš.

Izdaja je izdaja. Tačka. Nema tu „ali“. Čak je i gora kada ne voliš, jer tada sam sebi lažeš. Govoriš: „Ma nije bitna“, „Dosadna je“, „Ružna je“, „Ionako me ne voli“.

I tako ti izdaja legne kao šamar.

Ustao sam.

Onako odlučno, muški, kako samo Bosanac zna kada mu prekipi:

„Dosta je bilo! Da više niko nije zucnuo ni reči protiv moje žene. To je moja žena. Majka moje dece. Hanuma koja sa mnom deli i dobro i zlo. I to je dovoljno.“

Pokupio sam štapove i otišao.

Drugar koji me dovezao već je bio pripit, pa sam krenuo peške. Kilometrima do stanice. A onda onim starim autobusom koji škripi na svakoj krivini. Gledao sam kroz prozor — Modrac, pa Tuzla, pa Živinice — i put mi se odužio kao godina.

Kada sam ušao u stan, umoran i prašnjav, ona izađe iz sobe. U onom istom izbledelom bademantilu.

Pogleda me onim krupnim plavim očima, istim onim u koje sam se zaljubio pre 15 godina. Samo sada umornim.

Iznenadila se što sam rano došao.

Odavno me više ništa nije pitala. Navikla je.

A ja sam samo rekao:

„Evo me, kući sam.“

I zagrlio sam je.

Ne kao muž ženu.

Nego kao čovek čoveka.

Toplo, ljudski, bez fige u džepu.

Stajali smo tako u haustoru i držali se čvrsto.

Kao dvoje davljenika.

Jer kod nas se kaže — možeš ne voleti, možeš se razočarati, možeš i oprostiti.

Ali jedno nikada ne smeš:

izdati čoveka s kojim deliš hleb i krov.

Nije to samo do ljubavi.

To je do obraza.

A obraz je, braćo moja, jedino što nam ostane kada sve drugo propadne.

Ljubav dođe i prođe.

Nekada se vrati, nekada ne.

Ali poštovanje i ljudskost — to nema rok trajanja.

I ne traži razlog.

Zato danas, punih pluća i čista obraza kažem:

Možda je više ne volim kao pre. Ali je nikada neću izdati.

Jer obraz nema cenu.

– Nepoznati autor

Priča je izazvala brojne reakcije upravo zato što ne govori o savršenom braku, već o izboru da se i u trenucima kada ljubav oslabi sačuvaju poštovanje, dostojanstvo i ljudskost. Mnogi su u komentarima napisali da ih je podsetila da se brak ne održava samo osećanjima, već i odlukom da se osoba koja je godinama bila uz vas nikada ne ponizi niti izda.