„Mama, nemoj da me vodiš u vrtić, smeju mi se“: Ispovest majke čiju su četvorogodišnju ćerku ismevali zbog siromaštva

Jedna majka obratila se našem portalu želeći da ispriča detalje svog iskustva koje ju je, kako kaže, potpuno slomilo.

Naime, njena četvorogodišnja ćerka mesecima je odbijala da ide u vrtić, a tek kasnije majka je saznala da su je druga deca ismevala zbog starih patofni i toga što njihova porodica nema dovoljno novca za novu garderobu i obuću.

Kako nam je ispričala, u početku nije ni slutila šta se događa. Promene u ponašanju svoje ćerke pripisivala je umoru, vezanosti za roditelje ili običnom dečjem negodovanju pred odlazak u vrtić. Međutim, kako su nedelje prolazile, njena devojčica je sve češće govorila da ne želi da ide među drugu decu.

Možda vas zanima

„Mama, vaspitačica me tuče, šamara i baca“: Emotivna ispovest majke o vrtićkom nasilju za portal Mame

Ovo je cena vrtića u Srbiji: Neki roditelji plaćaju višestruko više od drugih

Dete sa autizmom polivali vodom i mazali mu lak na usta: Potresno iskustvo žene iz vrtića za Mame

Tek kada je počela da postavlja više pitanja i pažljivije sluša ono što joj ćerka govori, shvatila je da iza svega postoji mnogo ozbiljniji problem, te da je njeno dete izloženo ismevanju zbog siromaštvo.

„Kada mi je prvi put rekla da ne želi da ide u vrtić, nisam ni pomislila da razlog može biti nešto ovako bolno. Imala je samo četiri godine i mislila sam da je u pitanju običan dečji hir, umor ili dan kada joj se jednostavno ne odvaja od mene. Nisam mogla ni da zamislim da moje dete već tada proživljava ono sa čim sam verovala da će se, ako ikada bude morala, suočiti tek mnogo kasnije, možda u srednjoj školi“, priča majka za naš portal.

Dete sa autizmom polivali vodom i mazali mu lak na usta: Potresno iskustvo žene iz vrtića za Mame

„Mama, molim te, nemoj danas da me vodiš“

Kako nam je ispričala, prvi znak da nešto nije u redu bio je sve veći otpor prema odlasku u vrtić.

„U početku sam mislila da je samo neraspoložena i da joj nedostajem. Govorila sam joj da će joj biti lepo kada stigne u vrtić, da će se igrati sa drugarima i da ću ja doći po nju kao i svakog dana. Nisam želela da pravim veliki problem od toga što se jednom ili dva puta pobunila protiv odlaska. Međutim, njeno odbijanje je postajalo sve češće, a onda sam počela da primećujem da joj se raspoloženje potpuno promeni čim pomenem vrtić.“

A onda je, kako kaže, jednog jutra čula rečenicu koju nijedna majka ne očekuje od svog četvorogodišnjeg deteta.

„Mama, vaspitačica me tuče, šamara i baca“: Emotivna ispovest majke o vrtićkom nasilju za portal Mame

„Jednog jutra me je zagrlila i rekla: „Mama, molim te, nemoj danas da me vodiš, oni će opet da mi se smeju“. Tada sam prvi put shvatila da se iza njenog ponašanja krije nešto mnogo ozbiljnije. Do tog trenutka nisam mogla ni da zamislim da se moje dete plaši odlaska u vrtić zbog drugih mališana.“

Majka je potom počela polako da razgovara sa ćerkom, pokušavajući da sazna šta se dešava.

„Počela sam polako da je pitam šta joj je teško, ko joj se smeje i zbog čega. Nisam želela da je ispitujem kao da je kriva za nešto budući da sam videla koliko joj je teško da priča o tome. Malo po malo mi je objasnila da su deca počela da komentarišu njene patofne. Govorili su joj da su stare, da nisu lepe, pitali je zašto nema druge i smejali joj se zbog toga. Meni možda odraslom čoveku jedna takva rečenica deluje kao nešto što se može odbaciti i zaboraviti, ali kada vam četvorogodišnje dete mesecima govori da ne želi da ide na mesto na kojem bi trebalo da se igra i bude srećno, onda shvatite koliko te reči mogu da budu teške.“

Višemesečno ismevanje vršnjaka

Majka priznaje da joj je najteže palo saznanje da je njena ćerka sve to dugo nosila u sebi.

„Mesecima sam je gledala kako se muči, a nisam znala pravi razlog. Ona je dete, nije znala kako da mi objasni šta oseća, niti je umela da kaže šta joj se zapravo dešava. Govorila je da je boli stomak, da joj se ne ide u vrtić, da bi ostala kod kuće sa mnom. Ponekad bi uveče, kada legnemo, počela da priča o tome šta se dogodilo tog dana. Tek tada bih shvatila koliko je dugo to nosila u sebi.“

Posebno ju je pogodilo to što je njena ćerka počela da se stidi svojih stvari.

„Najgore mi je bilo kada sam shvatila da ona više ne gleda svoje patofne isto. Pre toga ih je normalno obula, trčala u njima, igrala se i nije joj bilo važno kako izgledaju. A onda je počela da ih posmatra i da me pita kada ćemo kupiti nove. Govorila mi je da su joj deca rekla da su ‘ružne’ i da svi imaju lepše. U njenoj glavi se odjednom stvorila ideja da sa njom nešto nije u redu samo zato što nema ono što imaju druga deca. To me je potpuno slomilo, jer nijedno dete ne bi trebalo tako rano da počne da meri svoju vrednost kroz stvari koje poseduje.“

Prerano suočavanje sa problemima

Ono što je majku dodatno šokiralo jeste činjenica da je njena ćerka imala samo četiri godine kada se suočila sa ismevanjem u vrtiću, što nije očekivala.

„Kada sam bila mlađa, uvek sam mislila da će ovakve stvari doći mnogo kasnije. Mislila sam da će dete možda u osnovnoj ili srednjoj školi početi da se poredi sa drugima, da će tada biti važno ko ima skuplji telefon, garderobu ili patike. Nisam ni u najgorem scenariju mogla da zamislim da će moje dete sa četiri godine doći kući i pitati me zašto nema iste stvari kao druga deca. Zar nije dovoljno malo da još uvek veruje da je svet lepo mesto? Zar nije dovoljno malo da ne zna koliko nešto košta? Kada sam shvatila da već sada oseća posledice siromaštva kroz ponašanje druge dece, bila sam i tužna i besna i potpuno nemoćna.“

Kako nam kaže, vrtić je do tada smatrala sigurnim mestom za svoju ćerku.

„Vrtić sam doživljavala kao mesto gde je moje dete bezbedno dok sam ja na poslu i gde odrasli brinu o njemu. Nikada nisam očekivala da će tamo doživeti nešto zbog čega će me kod kuće moliti da je ne vodim. Naravno da znam da deca mogu biti gruba, da nekad nešto kažu bez razmišljanja i da još ne razumeju težinu svojih reči. Ali upravo zato su odrasli tu da ih uče. Da im objasne da nije smešno kada neko ima manje i da nije u redu rugati se detetu zbog garderobe, obuće ili bilo koje druge stvari.“

Povlačenje deteta u sebe

Jedna rečenica njene ćerke posebno joj je ostala urezana u sećanje.

„Jednog dana me je pogledala i rekla: „Mama, volela bih da imam ono što oni imaju, onda se možda ne bi smejali meni“. Tu sam se raspala na komade. Ne zato što nisam mogla odmah da joj kupim nove patofne, već zato što je moje dete počelo da veruje da mora nešto da poseduje kako bi zaslužilo da bude prihvaćeno. Pokušala sam da joj objasnim da ona nije ništa manje vredna, da njene patofne ne govore ništa o tome kakva je ona osoba i da ne treba da se stidi svoje porodice. Ali dok pričate tako malom detetu, shvatate koliko je teško objasniti mu nešto što bi odrasli ljudi trebalo da razumeju bez ikakvog objašnjenja. Kada sam se obratila vaspitačici, rekla je da će obratiti pažnju i razgovarati sa dečicom. Nedugo zatim, ismevanje je prestalo, ali ne i tuga koju sam osećala zbog svoje ćerke“

Majka kaže da joj danas nije najvažnije da li će njena ćerka imati najnoviju garderobu ili obuću, već da ponovo stekne samopouzdanje.

„Patofne mogu da se kupe kada budemo mogli. Garderoba može da se zameni. Igračka može da se kupi ili ne kupi. Sve su to stvari koje prođu. Ono što me plaši jeste da joj ostane osećaj da je manje vredna od druge dece. Ne želim da jednog dana bira društvo prema tome koliko ko ima novca. Ne želim ni da se jednog dana stidi mene zato što joj nisam mogla pružiti sve što su drugi imali. Želim samo da zna da smo možda imali manje, ali da nikada nije imala manje ljubavi.“

„Nove patofne mogu da se kupe, ali samopouzdanje mora da se vrati“

Na kraju razgovora za naš portal, ova majka kaže da iz svega želi da izvuče jednu važnu poruku za druge roditelje.

„Kada sam je gledala kako stoji ispred mene i plače jer ne želi u vrtić, shvatila sam da mi odrasli često zaboravimo koliko su deca mala i koliko im je malo potrebno da poveruju u ono što im drugi govore. Jedno dete kaže da su joj patofne stare, drugo se nasmeje, treće nešto dobaci i odjednom četvorogodišnja devojčica pomisli da sa njom nešto nije u redu. Zato bih volela da roditelji razgovaraju sa svojom decom, čak i kada misle da su premala za takve razgovore. Da ih uče da nije sramota imati manje i da dete koje ima manje nije dete koje vredi manje.“

„Mojoj ćerki nove patofne mogu da kupim kada budem mogla. Ali ono što joj sada najviše treba jeste da ponovo veruje sebi i da zna da nije manje vredna zbog toga što njena porodica nema mnogo novca. Želim da ponovo uđe u vrtić bez straha, da se igra bez razmišljanja o tome šta ima na nogama i da ponovo bude samo ono što i treba da bude – jedno malo dete koje nema razloga da se stidi svog života.“

Ova ispovest pokazuje koliko reči koje odraslima mogu delovati kao „dečja šala“ mogu duboko da pogode dete. Vršnjačko nasilje i ismevanje zbog siromaštva ne počinju uvek u školskim klupama – ponekad se prvi znaci pojave mnogo ranije, čak i u vrtiću. Zato je važno da roditelji obrate pažnju na svaku naglu promenu ponašanja deteta, posebno kada ono počne da odbija odlazak u vrtić ili školu.