Ima više od 180 dece, ali sud mu nije dao pravo da bude otac: Donor sperme tražio roditeljska prava

Može li muškarac biti otac detetu samo zato što je njegov biološki otac? Pitanje zvuči jednostavno, ali jedan neobičan slučaj iz Velike Britanije pokazao je koliko odgovor može biti komplikovan kada se u priču umešaju donacija sperme, roditeljska prava i najbolji interes deteta.

Robert Albon, 54-godišnjak koji je koristio nadimak „Džon Donor“, tvrdio je da je biološki otac više od 180 dece širom sveta. Pred sudom u Engleskoj pokušao je da dobije roditeljsku odgovornost i pravo na lični kontakt sa devojčicom rođenom 2023. godine. Sud je njegov zahtev odbio.  I upravo ovaj slučaj otvara mnogo šire pitanje: da li je dovoljno dati život detetu da biste imali pravo da budete njegov roditelj?

Robert Albon nije bio običan anonimni donor koji je želeo da pomogne ljudima da postanu roditelji. Prema navodima iz sudskog postupka, godinama je svoje usluge nudio ženama, a sud je čuo da je imao intimne odnose sa nekim od majki čijoj je deci bio biološki otac. Tvrdio je da ima više od 180 dece širom sveta, dok je sudija u njegovom ponašanju video obrazac koji je mnogo više od želje da donira spermu.

Možda vas zanima

Genetika i akne: Da li se sklonost ka aknama nasleđuje?

Da li dete nasleđuje veliki nos od mame ili tate? Evo šta kaže genetika

Da li se klempave uši nasleđuju? Šta genetika kaže o obliku ušiju

Sudija je otvoreno preispitivao njegove motive, postavljajući pitanje da li je Albon „opsednut razmnožavanjem“ i da li mu predstavlja zadovoljstvo saznanje da širom sveta postoji veliki broj njegove biološke dece. Još ozbiljnije bile su tvrdnje da je pokušavao da kontroliše žene koje su rodile njegovu decu. Prema sudiji, Albon je pokušao da kontroliše pet od šest žena u Engleskoj i Velsu koje su rodile njegovu decu, između ostalog i kroz sudske postupke. Sudija je zaključio da je nastojao da kontroliše druge kako bi dokazao da je u pravu, dobio priznanje i ostvario sopstvene interese.

Biološki otac nije automatski i roditelj

Roditeljstvo je mnogo više od genetike. Dete ne zna ko mu je biološki otac zato što je to zapisano u DNK. Ono oca – ili bilo koju drugu roditeljsku figuru – upoznaje kroz odnos, prisustvo, brigu i sigurnost. Zato su sudovi, kada odlučuju o roditeljskoj odgovornosti, usmereni pre svega na ono što je u najboljem interesu konkretnog deteta. U Albonovom slučaju sudija je zaključio da nema dovoljno poverenja da bi muškarac ostao dosledno posvećen kontaktu sa detetom. Njegov zahtev za roditeljsku odgovornost i prošireni kontakt zato je odbijen.

Slučaj koji pokazuje koliko je donacija sperme promenila pojam porodice

Pre nekoliko decenija bilo je mnogo lakše zamisliti ko je „otac“, a ko „majka“. Danas porodice mogu nastati na različite načine. Postoje deca začeta uz pomoć doniranih jajnih ćelija ili spermatozoida, deca koju podiže jedan roditelj, istopolni parovi, usvojitelji, hranitelji i porodice u kojima dete ima biološke roditelje koji nisu njegovi svakodnevni roditelji.

Zbog toga biologija više nije jedini odgovor na pitanje ko je roditelj. A slučajevi poput ovog pokazuju da između biološkog porekla i roditeljske uloge može da postoji ogromna razlika.

Kada donor poželi da upozna svoje dete

Postoji i druga strana priče. Za dete, informacija o biološkom poreklu može jednog dana biti veoma važna. Pitanja poput „Ko je moj biološki otac?“, „Odakle potičem?“ ili „Da li imam braću i sestre?“ mogu postati deo njegovog identiteta. Zato pitanje kontakta sa biološkim roditeljem nije uvek jednostavno.

Ali kontakt nije isto što i roditeljska odgovornost. U ovom slučaju sud je dozvolio Albonu da jednom godišnje pošalje pismo ili čestitku, ali je odlučeno da ona detetu bude prosleđena samo kada majka proceni da je to prikladno.  Drugim rečima, sud nije potpuno izbrisao činjenicu da postoji biološka veza, ali je napravio jasnu razliku između biološkog očinstva i prava da učestvuješ u životu deteta kao roditelj.

A šta ako dete jednog dana poželi odgovore?

Tu se priča dodatno komplikuje. Dete koje je začeto uz pomoć donora može jednog dana želeti da zna više o svom poreklu. To nije isto što i želja da donor postane roditelj. Možemo istovremeno želeti da znamo odakle potičemo i da nemamo potrebu da tu osobu uvedemo u svoj svakodnevni život. I upravo zato biološka veza sama po sebi ne može da odgovori na pitanje šta je najbolje za dete.

Roditeljstvo se ne završava na DNK

Možda je najvažnija lekcija ovog neobičnog slučaja zapravo veoma jednostavna. Biti biološki otac i biti tata nisu nužno ista stvar. Jedno je pitanje genetike. Drugo je pitanje odnosa. Roditeljstvo podrazumeva godine prisustva, brige, granica, utehe, razgovora, neprospavanih noći, odlazaka kod lekara, prvih dana škole, rođendana, svađa i pomirenja.

DNK može da objasni od koga je dete nasledilo određene osobine. Ali ne može sama da izgradi odnos. I zato će, kako se načini na koje ljudi postaju roditelji budu menjali, društvo verovatno sve češće morati da pravi razliku između biološkog porekla, roditeljstva i prava deteta da odrasta u sigurnom i stabilnom okruženju.

Izvor: Mondo.rs