Živela sam u zatvoru, trpela sam teror: Marina je ostavila bogatog muža, bez dinara je otišla iz kuće. Spas je pronašla u manastiru Rakovica

Godinama sam živela u kući koja je ličila na zatvor bez rešetaka. Brak je bio bojno polje. Živela sam u strahu i trpela sam nasilje. Osećala sam se kao da više ne postojim. Moje bekstvo i razvod nisu počeli uz fanfare, već sa jednom torbom i ogromnim strahom – počinje priču Marina.

Danas ima 44 godine i tek je pre tri godine prvi put saznala šta znači udahnuti punim plućima.

– Moj bivši muž je spolja bio čovek za primer. Uspešan, elokventan, omiljen u društvu. Iza zatvorenih vrata našeg stana, međutim, vodio se rat. Nije bilo fizičkog nasilja koje bih mogla da prijavim policiji, ali kontrola i psihički teror bili su svakodnevni. „Ti si niko bez mene“, „Nesposobna si za život“, “ Ostala bi gladna i žedna da nisam tu“… Rečenice su se nizale godinama, dok nisam poverovala u svaku od njih. Izgubila sam kontakt sa prijateljima, odvojila sam se od porodice i svela se na senku koja hoda po kući i meri svaku izgovorenu reč – iskrena je Marina.

Možda vas zanima

Da li je ok ići u farmerkama u crkvu: Najbolji odgovor i savet mama dao je patrijarh Pavle

Ima više od 180 dece, ali sud mu nije dao pravo da bude otac: Donor sperme tražio roditeljska prava

Tamjan tera tugu i negativnu energiju: Mame, to vam treba u kući

Sama u tuđem krevetu i bez dinara

Kada je konačno smogla snage da preseče, spakuje kofere i izađe iz tog braka, mislila je da je najgore prošlo. A onda je usledio šok.

Prvu noći provela je kod rođake. Tu je pronašla prvo utočište. Ali strah je nije napuštao:

– Sedela sam na ivici tuđeg kreveta i slušala sopstveni puls. Nisam imala svoj dinar, sve finansije su bile pod njegovom kontrolom, radila sam honorarno sa strane ali je i taj novac odlazio u zajednički budžet. Stidela sam se zbog toga. Pitala sam se: „Gde ću sad? Šta ja uopšte znam da radim sama u ovom velikom gradu? Da li sam pogrešila što sam otišla?“

Marina kaže da se budila na svaki zvuk automobila koji je prolazio ulicom i strah da će je muž naći.

– Sindrom žrtve je čudna stvar, iako znaš da te uništava, poznato ti je. Sloboda mi je u tim trenucima delovala hladno i zastrašujuće. Trebalo mi je nešto da iznutra ohrabri, da mi pomogne da krenem u promene, nešto što će mi pomoći na putu da pronađem sebe i povratim svoju slobodu – ispričala je Marina.

Odlazak i život u manastiru

Njena prijateljica, psihološkinja, predložila joj da se na nekoliko dana skloni. Negde gde nema telefona, podsetnika na prošlost i gradske buke. Preporučila joj je manastir Rakovica.

– Prvi susret sa igumanijom bio je presudan. Očekivala sam osudu, prekor ili duboke teološke lekcije o bračnim zavetima. Umesto toga, dočekala me je šolja toplog čaja i rečenice koje ću pamtiti dok sam živa: „Dete moje, ne možeš popraviti slomljenu šolju lepljenjem tuđih krhotina. Moraš prvo da sedneš, pogledaš u svoje ruke i shvatiš da vrediš i bez te šolje.“

Marina je odlučila da ostane još malo. Nije se nadala čudima. Mir koji je tražila gradio se kroz krajnje prizemne, svakodnevne segmente koji su joj pomogli da se polako oporavi.

Kako su izgledali dani u manastiru

Tokom tih dana u manastiru Rakovica, Marina je pomagala monahinjama. Obavljala je, zajedno sa njima, uobičajne dnevne poslove. Evo šta je radila i kako joj je to koristilo:

1. Fizički rad koji rasterećuje glavu: Pomaganje u manastirskoj bašti, branje bilja i pripremanje zimnice delovalo je lekovito. Kada ti ruke rade, mozak nema prostora da vrti krugove i preživljava stare traume.

2. Odsustvo toksičnih spoljnih uticaja: Bez vesti, društvenih mreža, pritiska okoline i njegovih poruka, konačno sam čula sopstvene misli. Shvatila sam da više ne mrzim sebe.

3. Razgovori bez osude: Sestre su mi pružile prostor gde niko ne postavlja pitanja „zašto si to trpela“, već „kako ćemo da te podignemo danas“. Te žene su imale neverovatnu širinu i mir koji se prenosio na mene.

4. Struktura i ritam: Odlazak na spavanje u 21h, ustajanje u zoru, hodanje po prirodi…Sve to je mom iscrpljenom nervnom sistemu dalo preko potreban reset.

Poziv posle dva meseca

Posle tri nedelje u Rakovici, Marina je odlučila krene dalje. Osećala se mnogo jače, bila je spremna da sama krene kroz život. Napravila je plan kako će dalje:

– Preko poznanika uspela sam da pronađem malu garsonjeru na periferiji grada. Kirija je bila minimalna. Iako nije bilo luksuza, bila sma srećna, bila je moj dom. Prihvatala sam svaki honorarni posao koji mi je bio ponuđen, od čišćenja stanova do unosa podataka. Svaki dinar koji sam sama zaradila vraćao mi je dostojanstvo.

Međutim, bivši muž ju je posle dva meseca pozvao i pokušao starom manipulatorskom matricom da je vrati.

– Govorio mi je da neću moći sama, da se vratim dok je vreme. Spustila sam slušalicu. Prvi put nisma drhatala, nisam se plašila. Danas, tri godine kasnije, živim u tom istom malom stanu. Našla sam stalni posao u knjigovodstvenoj agenciji. I dalje radim na sebi, idem na povremene razgovore sa terapeutom, a u manastir Rakovica svratim svake druge nedelje da popijem kafu sa sestrama i podsetim se odakle sam krenula. I da, upoznala sam nekoga.

Poruka ženi koja sada prolazi kroz ovo

Marina danas ima partnera sa kojim planira porodicu.

– On je razveden, kao i ja, Skroman čovek, odgovoran je i što je najvažnije možemo da razgovaramo. Planiramo decu i zajednički život. Moja najveća đelja u životu bila je da se ostvarim kao majka. Verujem svim srcem da će se i to desiti – navodi Marina.

Dodaje da ženama koje žive u bračnom zatvoru, u kojem je ona bila pre tri godine želi da poruči ovo:

– Ako trpiš, znaj da izlaz postoji, ma koliko ti se u ovom trenutku činilo da si bez izlaza i novca. Ne treba ti čudo da bi krenula napred, dovoljna je odluka da više nisi spremna da budeš žrtva sopstvenog straha. Meni odlazak u manastir nije doneo magičan štapić, ali mi je dao nešto mnogo vrednije: tišinu u kojoj sam ponovo čula sebe. Za tebe to mesto možda nije manastir. Možda je to najbolja prijateljica, možda je to terpeut… Nije najvažnije gde ćeš pronaći oslonac. Najvažnije je da čuješ sebe. A kada čuješ sebe, shvatiš da si mnogo jača nego što su te ubeđivali da jesi. I zapamtite, nasilje ne počinje šamarom.