Razvod i deca: Na šta roditelji moraju da obrate pažnju tokom lošeg razvoda i borbe za starateljstvo

Razvod braka sam po sebi ne mora da ostavi trajne posledice na dete. Ono što decu često mnogo više opterećuje jeste način na koji se roditelji razilaze, nivo konflikta između njih i osećaj nesigurnosti koji dete može da doživi tokom celog procesa.

Kada se razvod pretvori u dugotrajan sukob, međusobne optužbe, borbu za starateljstvo, uključivanje institucija i pokušaje da se dete pridobije na stranu jednog roditelja, dete može da se nađe u situaciji koju ne ume da razume niti da kontroliše. Zato je važno pitanje: šta najviše utiče na dete tokom razvoda i šta roditelji mogu da urade da ga zaštite?

Dete ne doživljava razvod kao odrasla osoba

Odrasli razvod najčešće posmatraju kroz odnos supružnika: šta se dogodilo između partnera, ko je šta uradio, ko je kriv i ko je doneo odluku da se brak završi. Dete, međutim, razvod doživljava drugačije. Za dete su najvažnija pitanja:

Možda vas zanima

Majka ga je ostavila ispred doma u Nišu: „Obožavao sam slatke žvake, rekla je da ide da mi ih kupi i nikada nije vratila“

Zendaja kao dete nije smela ni da progovori: Roditelji su zbog nje doneli odluku koju bi mnogi teško prihvatili

Ako vam tinejdžer kaže da ste „mid“, „cooked“ ili da nemate „auru“, evo šta vam zapravo poručuje: 10 izraza koje roditelji treba da znaju

• Da li će oba roditelja i dalje biti deo njegovog života?

• Gde će živeti?

• Da li će morati da bira između mame i tate?

• Da li je ono krivo za razvod?

• Da li će roditelji prestati da ga vole?

• Da li će se porodica potpuno raspasti?

• Da li sme da voli i jednog i drugog roditelja?

Zbog toga dete može istovremeno voleti oba roditelja, biti ljuto na oba, nedostajati mu jedan roditelj dok je sa drugim ili imati potpuno različita osećanja koja se menjaju iz dana u dan. Takve reakcije ne treba automatski tumačiti kao manipulaciju, nepoštovanje ili dokaz da dete „bira stranu“.

Roditeljski konflikt često je veći problem od samog razvoda

Nije svaka porodica ista i ne postoji jedna reakcija deteta na razvod. Međutim, posebno je važno razlikovati razvod kao promenu porodične strukture od stalnog roditeljskog konflikta. Kada dete svakodnevno sluša svađe, uvrede, pretnje, optužbe ili rasprave o sudu i starateljstvu, ono može početi da oseća da mora da bude posrednik između roditelja. Dete tada više nije samo dete. Ono postaje glasnik, prenosilac informacija ili osoba od koje se očekuje da potvrdi verziju događaja jednog roditelja. To može biti izuzetno teško emocionalno iskustvo.

„Reci sudiji šta sam ti rekao“

Jedna od najštetnijih stvari koju roditelj može da uradi jeste da dete postavi u ulogu učesnika u roditeljskom sporu. Rečenice poput:

„Reci sudiji sa kim želiš da živiš.“

„Moraš da kažeš istinu o tome šta tata/mama radi.“

„Ako me voliš, reći ćeš kako je stvarno bilo.“

„Nemoj njima da kažeš šta se dešava kod mene.“

mogu detetu stvoriti ogroman pritisak.

Dete tada može imati utisak da će svojim odgovorom povrediti jednog roditelja, izgubiti drugog ili izazvati nove probleme.

Dete ne treba da bude sudija između roditelja.

Njegove emocije i potrebe jesu važne, ali odgovornost za rešavanje roditeljskog konflikta pripada odraslima i nadležnim institucijama.

5.318 porodica sa decom prošlo je kroz razvod za samo godinu dana: Evo kome su mališani najčešće povereni

Borba za starateljstvo ne bi trebalo da postane borba za dete

Kada roditelji uđu u postupak oko vršenja roditeljskog prava, lako je izgubiti iz vida najvažnije pitanje: šta je detetu potrebno da bi se osećalo sigurno i stabilno?

Roditelji mogu imati ozbiljne nesuglasice i potpuno različite poglede na budućnost deteta. Međutim, dete ne bi trebalo da postane „nagrada“ za pobedu jednog roditelja.

Posebno je važno izbegavati:

• ispitivanje deteta nakon svakog susreta sa drugim roditeljem;

• traženje detalja o privatnom životu drugog roditelja;

• omalovažavanje drugog roditelja pred detetom;

• korišćenje deteta za prenošenje poruka;

• prepričavanje sudskih postupaka detetu;

• govor o tome koliko novca roditelj daje ili ne daje;

• zastrašivanje deteta posledicama ukoliko „izabere pogrešno“;

• insistiranje da dete kaže koga više voli;

• objavljivanje porodičnih sukoba na društvenim mrežama.

Čak i kada roditelj smatra da drugi roditelj postupa nepravilno, dete ne bi trebalo da bude sredstvo za rešavanje tog problema.

Dete ne treba da nosi teret roditeljskih problema

Detetu nisu potrebni detalji partnerskog odnosa da bi razumelo da se roditelji razvode. Nije neophodno da zna ko je koga prevario, ko je kome šta rekao, koliki su dugovi, kakvi su bili partnerski konflikti ili šta se trenutno govori u sudnici. Postoji velika razlika između iskrenosti prema detetu i prebacivanja odraslih problema na dete.

Primer primerene poruke može biti:

„Mama i tata imaju ozbiljne nesuglasice i odlučili su da više ne žive zajedno. To nije tvoja krivica. Oboje te volimo i ti ne moraš da biraš između nas.“

Detetu je potrebna jasna i uzrastu prilagođena informacija, a ne kompletna istorija roditeljskog konflikta.

Nikada ne tražite od deteta da bira stranu

Jedna od najtežih situacija za dete nastaje kada oseća da će ljubav prema jednom roditelju biti shvaćena kao izdaja drugog. Dete može da voli roditelja sa kojim ne živi. Može da uživa kod njega. Može da ga brani. Može da mu nedostaje. Isto tako, može biti ljuto na njega. Sve to može postojati istovremeno. Roditelji bi trebalo da detetu ostave prostor da razvija sopstveni odnos sa drugim roditeljem, osim kada postoje konkretni i ozbiljni razlozi zbog kojih je dete ugroženo. U takvim situacijama problem treba rešavati kroz odgovarajuće stručne i nadležne kanale, a ne preko deteta.

Kada dete počne da pokazuje promene u ponašanju

Razvod i dugotrajan konflikt mogu biti povezani sa različitim emocionalnim i ponašajnim reakcijama. Dete može postati povučenije, razdražljivije, zabrinutije ili imati poteškoće sa spavanjem, školom i svakodnevnim funkcionisanjem. Kod neke dece reakcije su veoma vidljive. Kod druge mogu biti gotovo neprimetne.

Zato roditelji treba da obrate pažnju na promene koje traju ili se pojačavaju, kao što su:

• nagle promene raspoloženja;

• povlačenje iz društva;

• problemi sa spavanjem;

• promene apetita;

• pad koncentracije i školskog uspeha;

• učestale glavobolje ili bolovi u stomaku bez jasnog medicinskog uzroka;

• pojačana anksioznost i strahovi;

• izražena agresivnost ili razdražljivost;

• osećaj krivice;

• problemi sa odvajanjem od roditelja;

• povratak ponašanjima karakterističnim za mlađi uzrast;

• izbegavanje razgovora o roditelju ili porodici.

Jedan znak sam po sebi ne znači nužno da dete ima ozbiljan problem. Važni su intenzitet, trajanje, kontekst i promena u odnosu na uobičajeno ponašanje deteta. Ako roditelj primeti da dete teško funkcioniše ili da se stanje pogoršava, razgovor sa psihologom ili drugim odgovarajućim stručnjakom može biti važan korak.

Stabilnost je detetu potrebnija od savršenstva

Tokom razvoda roditelji često pokušavaju da detetu nadoknade sve ono što se promenilo. Neki kupuju poklone. Drugi popuštaju u pravilima. Neki pokušavaju da budu „zabavniji roditelj“. Međutim, detetu je najčešće važnije da zna šta može da očekuje.Rutina može biti veoma značajna:

• približno uobičajeno vreme spavanja;

• redovno pohađanje škole;

• poznate aktivnosti;

• dogovoreni raspored viđanja;

• jasna pravila;

• dovoljno vremena za odmor i igru;

• predvidiva komunikacija sa roditeljima.

Što je život deteta stabilniji, to mu je lakše da se prilagodi velikoj promeni kakva je razvod roditelja.

Šta roditelji nikako ne bi trebalo da rade pred decom?

Postoje ponašanja koja mogu dodatno povećati pritisak na dete. Roditelji bi, koliko god je moguće, trebalo da izbegavaju svađe pred decom, vređanje drugog roditelja, pretnje, ponižavanje, ispitivanje deteta i razgovore o sudskom postupku koji nisu prilagođeni njegovom uzrastu. Takođe, dete ne bi trebalo da bude kurir između roditelja.

Umesto:

„Reci tati da mora do petka da uplati novac.“

mnogo je zdravije da roditelji pronađu direktan način komunikacije.

Dete ne treba da bude odgovorno za komunikaciju odraslih.

A šta ako je odnos između roditelja zaista loš?

Važno je napraviti razliku između visokog konflikta i situacija u kojima postoje nasilje, ozbiljne pretnje, zanemarivanje ili drugi konkretni bezbednosni rizici. Nije cilj savetovati roditelje da po svaku cenu budu u direktnom kontaktu ili da „sarađuju“ na isti način u svakoj situaciji. Kada postoje ozbiljni bezbednosni problemi, prioritet je zaštita deteta i obraćanje odgovarajućim stručnim i nadležnim službama. U takvim okolnostima roditelj ne bi trebalo samostalno da pokušava da rešava situaciju preko deteta.

Najvažnije pitanje nije „ko je bolji roditelj?“

Tokom teškog razvoda roditelji se često upoređuju. Ko je više vremena provodio sa detetom? Ko više zarađuje? Ko ima veći stan? Ko je stroži? Ko je popustljiviji? Ko je napravio više grešaka? Međutim, dete ne bi trebalo da bude posmatrano kao dokaz uspeha jednog roditelja ili neuspeha drugog. Mnogo korisnije pitanje je:

„Šta ovom detetu trenutno najviše treba da bi se osećalo sigurno, voljeno i stabilno?“

To pitanje vraća fokus tamo gde treba da bude – na dete.

Kako roditelj može da zaštiti dete tokom razvoda?

Postoji nekoliko jednostavnih, ali važnih principa.

Prvo – ne uvlačite dete u partnerski konflikt.

Dete nije terapeut, advokat, sudija niti posrednik.

Drugo – dozvolite detetu da voli oba roditelja.

Ljubav prema jednom roditelju ne predstavlja izdaju drugog.

Treće – govorite istinu, ali primereno uzrastu.

Detetu je potrebna sigurnost, a ne teret svih detalja roditeljskog konflikta.

Četvrto – održavajte rutinu.

Škola, spavanje, prijatelji, aktivnosti i svakodnevne navike mogu detetu pružiti osećaj normalnosti.

Peto – slušajte dete bez ispitivanja.

Umesto pitanja koja sugerišu odgovor, pokušajte sa jednostavnim: „Kako se osećaš zbog svega ovoga?“

Šesto – pratite promene u ponašanju.

Ako se dete značajno promeni ili teško funkcioniše, potražite stručnu pomoć.

Sedmo – ne koristite dete kao glasnika.

Probleme između odraslih treba rešavati između odraslih.

Šta deca najviše pamte iz teškog razvoda?

Deca ne pamte nužno pravne detalje razvoda. Mnogo više mogu pamtiti atmosferu u kojoj su odrastala tokom tog perioda.

Da li su se osećala bezbedno?

Da li su mogla slobodno da vole oba roditelja?

Da li su bila saslušana?

Da li su imala osećaj da neko brine o njima?

Da li su roditelji uspevali da ih zaštite od međusobnog sukoba?

Zato se posledice razvoda ne mogu posmatrati samo kroz pitanje da li su roditelji ostali zajedno ili se razveli. Važan je i način na koji su upravljali konfliktom, promenama i potrebama svog deteta.

Razvod ne mora da znači gubitak detinjstva

Težak razvod može biti veoma stresan period za celu porodicu, ali dete ne mora zauvek ostati zarobljeno u konfliktu roditelja. Roditelji ne moraju da budu prijatelji. Ne moraju čak ni da se slažu oko svega, ali je važno da, kada god je to bezbedno i moguće, pokušaju da dete zaštite od svog međusobnog konflikta. Jer dete nije odgovorno za razvod. Nije odgovorno za odluke roditelja. Ne treba da bira pobednika. I ne treba da nosi teret odnosa koji su pripadali odraslima.

Najvažnija stvar koju roditelj može da uradi tokom teškog razvoda jeste da detetu pošalje jasnu poruku: „Ovo nije tvoja krivica. Ne moraš da biraš. Odrasli će rešavati probleme odraslih, a ti smeš da budeš dete.“