„Moja ćerka od 9 godina je prespavala kod drugarice od 12 godina i desilo se nešto sa čim ne znam kako da se nosim“: Objava mame pokrenula važno pitanje

Objava jedne mame na društvenoj mreži Redit pokrenula važno pitanje koje mnogim roditeljima može biti izuzetno teško: kako reagovati kada dete ispriča da je učestvovalo u seksualizovanom ponašanju sa drugim detetom?

Roditelj navodi da je njegova devetogodišnja ćerka tokom vožnje automobilom počela da dodiruje svoje intimne delove tela. Kada ju je majka upitala šta radi, devojčica je objasnila da joj je 12-godišnja drugarica, kod koje je ranije prespavala, pokazala kako se to radi.

Prema priči koju je dete ispričalo roditeljima, starija devojčica joj je rekla da „sva deca to rade“, a zatim je počela da se dodiruje pred njom. Devetogodišnjakinja joj je, kako navodi roditelj, rekla da to nije u redu, ali je drugarica nastavila da insistira. Na kraju je navodno nagovorila mlađu devojčicu da je dodiruje po intimnim delovima tela, nakon čega su obe nastavile da dodiruju sopstveno telo.

Možda vas zanima

Zašto neka deca poštuju roditelje, a druga se udalje: Jung je govorio o jednoj važnoj stvari

Majka objavila iskustvo iz parkića koje je pokrenulo važno pitanje: „Šta se dešava sa roditeljima?“

Srpski psihijatar „ubo u metu“: Jedna rečenica o roditeljima i odrasloj deci nateraće mnoge da se zamisle

„Ovo se desilo pre nekoliko nedelja i tek smo saznali“, napisao je roditelj, navodeći da su razgovarali sa roditeljima druge devojčice. Sa svojom ćerkom su takođe razgovarali i pokušali da joj stave do znanja da nije u nevolji i da se ne ljute na nju. Ipak, ostalo je ono najteže pitanje: da li je ovo samo dečja radoznalost ili situacija koju roditelji treba ozbiljnije da shvate?

Dečja radoznalost postoji, ali je kontekst veoma važan

Deca mogu biti radoznala u vezi sa sopstvenim telom i telima drugih ljudi. Dodirivanje sopstvenih genitalija takođe samo po sebi ne znači da je dete doživelo seksualno zlostavljanje. Samostimulacija je deo normalnog razvoja i da roditelji ne bi trebalo da dete zbog toga posramljuju ili kažnjavaju.

Međutim, postoji razlika između razvojno očekivane radoznalosti i ponašanja koje uključuje pritisak, prisilu, uznemirenost ili štetu. Upravo zbog toga je u ovoj priči važan deo u kojem dete navodno prvo kaže da nešto nije u redu, a druga devojčica ipak nastavlja da insistira. Zato nije dobro ni automatski zaključiti da se dogodilo zlostavljanje, ali ni preći preko situacije kao da se ništa nije dogodilo.

Najvažnije: dete ne sme da se oseća krivim

Jedna stvar koju su roditelji iz Redit objave uradili posebno je važna: rekli su ćerki da nisu ljuti na nju. Kada dete odluči da roditelju ispriča nešto zbog čega je zbunjeno, uplašeno ili ga je sramota, način na koji odrasli reaguje može uticati na to da li će dete ubuduće nastaviti da govori o neprijatnim iskustvima.

Roditelji treba da slušaju dete bez osuđivanja, ostanu smireni i jasno mu stave do znanja da nije u nevolji zato što je nešto ispričalo. Dete treba da zna da može da se obrati odrasloj osobi kojoj veruje čak i kada misli da će se roditelj naljutiti. Zato su rečenice poput:

• „Hvala ti što si mi rekla.“
• „Nisi kriva.“
• „Nisi u nevolji.“
• „Uvek možeš da mi kažeš ako ti nešto nije prijatno.“
• „Niko nema pravo da te tera da dodiruješ njegovo telo.“
• „I ti imaš pravo da kažeš ne.“

mnogo korisnije od grdnje, ispitivanja ili stvaranja osećaja srama.

„Moje telo pripada meni“ važna je lekcija za svako dete

Ovakvi događaji mogu biti povod za jedan širi razgovor o granicama. Dete treba da zna da postoje delovi tela koji su privatni i da niko ne treba da ih dodiruje bez odgovarajućeg razloga i pristanka. Istovremeno, dete treba da zna da ni ono nema pravo da dodiruje tuđe intimne delove tela bez dozvole. Deca od ranog uzrasta treba da se uče telesnoj autonomiji – odnosno tome da imaju pravo da odlučuju šta se dešava sa njihovim telom i da mogu da kažu „ne“ neželjenom dodiru.

Važno je i da roditelji ne predstavljaju delove tela kao nešto „prljavo“ ili sramotno. Cilj je da dete nauči granice i bezbednost, a ne da razvije stid zbog sopstvenog tela.

A šta ako dete nastavi da se dodiruje?

Ni to samo po sebi ne znači da se dogodilo nešto traumatično. Kod dece školskog uzrasta masturbacija može biti deo normalnog razvoja, a preporuka je da roditelji naprave razliku između privatnog i javnog ponašanja. Umesto kažnjavanja ili posramljivanja, detetu se može mirno objasniti da je dodirivanje sopstvenog tela privatna stvar.

U slučaju iz Redit objave, međutim, roditelji imaju dodatni razlog da obrate pažnju jer je ponašanje povezano sa konkretnim iskustvom sa starijom devojčicom. Ako se ponašanje ponavlja često, postaje kompulsivno, dete pokazuje uznemirenost ili se pojavljuju druga neuobičajena seksualizovana ponašanja, razgovor sa pedijatrom ili dečjim psihologom može biti dobar sledeći korak.

Ne ispitujte dete iznova i iznova

Kada roditelj čuje ovakvu priču, prirodna reakcija može biti da želi da sazna svaki detalj: gde se tačno dogodilo, šta je ko uradio, koliko je trajalo i da li se nešto slično dešavalo ranije. Ipak, važno je izbegavati ponovljeno ispitivanje deteta ili pitanja koja sugerišu odgovor. Umesto toga, roditelj može postaviti otvoreno pitanje, poput: „Da li postoji još nešto što želiš da mi kažeš?“ i zatim pažljivo slušati. Ako dete kaže da ga je neko dodirivao na način koji nije želelo, da je bilo prisiljeno ili da se plaši određene osobe, tada je važno potražiti stručnu pomoć i savet o narednim koracima.

Šta sa 12-godišnjom devojčicom?

Ovaj deo priče takođe ne treba zanemariti. Ako je tačno da je starija devojčica insistirala nakon što je mlađa rekla da ne želi, njeno ponašanje zaslužuje pažnju odraslih. To, međutim, ne znači da treba automatski označiti dvanaestogodišnje dete kao „loše“ ili pretpostaviti zbog čega se tako ponašalo. Problematično seksualizovano ponašanje kod deteta takođe može biti razlog da mu je potrebna pomoć, procena i razgovor sa odraslima i stručnjacima. Takva ponašanja ponekad mogu biti povezana sa izloženošću seksualnom sadržaju ili drugim problemima, ali samo ponašanje nije dovoljno da se zaključi šta je njegov uzrok. Zato je važno zaštititi oba deteta, ali istovremeno jasno postaviti granice kako se ovakva situacija ne bi ponovila.

Da li će devetogodišnjakinja imati posledice?

Na osnovu jedne Redit objave niko ne može da predvidi kako će konkretno dete reagovati na neko iskustvo niti da li će ono ostaviti dugoročne posledice. Mnogo toga zavisi od toga kako je dete doživelo događaj, da li je bilo uplašeno ili uznemireno, da li je bilo pritiska, da li se situacija ponavljala i kakvu podršku dobija nakon toga.

Roditelji mogu da obrate pažnju na veće promene u ponašanju: povlačenje, izražen strah, probleme sa spavanjem, noćne more, naglu agresivnost, probleme u školi ili izbegavanje određene osobe. Nijedan od ovih znakova sam po sebi ne dokazuje seksualno zlostavljanje, ali može biti razlog za razgovor sa stručnjakom. Najvažnije je da dete ne dobije poruku da je „pokvareno“, „prljavo“ ili da je učinilo nešto zbog čega treba da se stidi.

Možda je najveća pouka ove priče da razgovor o granicama tela ne treba da bude jednokratni događaj. Dete od devet godina treba da zna da može da postavi granicu, da ima pravo da kaže „ne“ i da ne mora da čuva tajnu koja ga plaši.