Tata je bio šmeker i zavodnik, a Marko nikako da se oženi

Moj tata je u svoje vreme bio pravi šmeker. I sada je. A ja, ni bleda senka, kađe Marko M. iz Beograda.

Njegov tata je, kaže, mogao da osvoji ženu samo jednim pogledom. A onda priča pređe na sina. I tu nastane problem.

Jer tata je imao osmeh koji pleni, znao je da priđe ženi, da je nasmeje… Umeo je i da proceni šta mu treba i kada se oženio to je bilo ona „za ceo život“. A Marko? On ima 37 godina, odličan posao, pristojan izgled i majku koja na svako porodično okupljanje diskretno ubaci pitanje:

Možda vas zanima

Dečak (13) mora da jede sirovi kukuruzni skrob da bi preživeo: Roditelji nisu ni slutili šta su mu oboje preneli

Dete ima jedno plavo, a drugo braon oko: Kako nastaje heterohromija i kada genetika nije jedino objašnjenje?

Šta deca zapravo nasleđuju od bake i dede? Genetika krije zanimljiv odgovor

– Ima li neka? Kad misliš da se ženiš?

Marka već godinama muči isto pitanje: ako je tata bio toliki zavodnik, gde je naslednik tog genijalnog ljubavnog talenta?

Da li se šarm nasleđuje? Evo kakav odgovor daje genetika.

„Gen za šmek“

Zamislite samo: otvorimo genetski test i rezultat kaže:

Gen za šmek: 87 odsto.

Gen za samopouzdanje: odličan.

Gen za prilazak nepoznatoj ženi: kritično nizak.

Nažalost, genetika ne funkcioniše tako.

Ne postoji jedan gen koji odlučuje da li ćemo biti zavodnici, večiti neženje, romantičari ili ljudi koji tri dana smišljaju kako da odgovore na poruku „šta radiš?“.

Osobine poput temperamenta i mnogih crta ličnosti nastaju pod uticajem velikog broja gena, ali i sredine u kojoj odrastamo i živimo. Genetske varijante mogu doprineti razlikama među ljudima, ali njihovi efekti su uglavnom mali i međusobno se kombinuju na veoma složen način.

Zato nije moguće pogledati nečiju DNK i sa sigurnošću predvideti kakav će biti partner. A posebno ne koliko će žena okrenuti glavu kada uđe u kafić.

Tatin karaktera da, njegova biografija ne

Evo gde priča postaje zanimljiva.

Ako je tata bio veoma društven, otvoren, energičan i sklon novim iskustvima, moguće je da deo bioloških predispozicija povezanih sa tim osobinama postoji i kod njegovog deteta. Ali „moguće je“ je ovde ključna formulacija. Genetika ne daje gotov karakter u paketu.

Neko može naslediti predispoziciju ka većoj društvenosti, a odrastati kao dete koje više voli knjigu nego društvo. Neko može imati temperament koji ga čini otvorenim i komunikativnim, ali razviti ozbiljnu tremu u emotivnim odnosima.

A neko može biti sasvim prosečno društven, ali da ima toliko samopouzdanja da mu cela stvar sa upoznavanjem žena ide kao od šale. Tu već genetika dobija konkurenciju u vidu života.

Šarm nije samo lep osmeh

Kada kažemo da je neko „šmeker“, obično ne mislimo samo na lice. Mislimo na držanje, humor, način komunikacije, sigurnost u sebe, spontanost, sposobnost da proceni situaciju, da nekoga opusti…

Drugim rečima, šarm je više kao koktel nego kao jedan sastojak.

Na neke komponente tog koktela genetika može da utiče. Na druge snažno utiču iskustvo, vaspitanje, kultura, društvo i ono što smo tokom života naučili.

Samopouzdanje, na primer, nije nešto što se jednostavno dobije u genetskom paketu i zauvek ostane isto. Na njega mogu uticati temperament i nasleđene osobine, ali i iskustva, odnosi sa drugim ljudima i način na koji doživljavamo sebe. Zato muškarac koji je kao tinejdžer dobijao komplimente, imao uspeha u društvu i lako sklapao poznanstva može kasnije razviti mnogo veću sigurnost u komunikaciji.

A njegov brat koji je u isto vreme dobijao korpu za korpom možda je razvio sasvim drugačiju strategiju. Genetika je možda dala početne karte. Ali partiju nisu odigrali samo geni.

A izgled? E, tu se već tata pita

Ako sin liči na tatu, verovatno će naslediti deo fizičkih osobina koje dele. Boju očiju, određene karakteristike lica, visinu i još mnogo toga.

Ali čak i kada je fizički izgled u pitanju, ne postoji jednostavno pravilo „isti tata, isti šmeker“.

Većina složenih fizičkih osobina zavisi od velikog broja gena, a na neke utiču i faktori sredine. Osim toga, privlačnost nije isto što i određena fizička karakteristika.

Jednoj ženi će biti presudan osmeh. Drugoj glas. Trećoj smisao za humor. Četvrta će reći da je najvažnije kako se muškarac ponaša prema konobaru. Peta će se zaljubiti u čoveka koji joj je doneo kafu bez pitanja.

Dakle, čak ni nauka ne može da nam da jednostavnu formulu za „muškarca kog će sve žene želeti“.

Na našu sreću, verovatno je i bolje tako.

Neverstvo i nasleđe

Ovo je već pitanje koje bi moglo da izazove ozbiljnu raspravu za porodičnim ručkom.

I odgovor je, ne postoji gen koji nekome unapred određuje da će biti neveran. Neka istraživanja ukazuju da određene karakteristike povezane sa ponašanjem u partnerskim odnosima mogu imati genetsku komponentu. Ali to ne znači da je nečiji ljubavni život „zapisao“ DNK.

Na ponašanje utiču brojni faktori: ličnost, iskustva, okruženje, vrednosti, prilike, društvene norme i sopstvene odluke. Drugim rečima, čak i ako neko nasledi određene predispozicije, one nisu presuda. Genetika nije opravdanje za loše ponašanje. Niti je garancija za dobro.

Isti roditelji, a deca…

To najbolje vidimo u sopstvenim porodicama. Jedno dete je društveno, glasno i već sa pet godina zna da zabavlja goste. Drugo sedi pored mame i ne želi da kaže „ćao“. Jedno obožava promene i putovanja. Drugo smatra da je najbolji plan za subotu uveče da se ostane kod kuće. Čak ni braća i sestre, koji dele veliki deo genetskog materijala i odrastaju u istoj porodici, nisu genetske kopije. A kako odrastaju, njihova iskustva postaju sve različitija.

Zato nije čudno da jedan sin bude društveni zavodnik, a drugi čovek koji pet puta pročita poruku pre nego što je pošalje.

Možda je Marko nešto zaboravio

Možda je tata bio šmeker. Ali sin nije dužan da bude njegov nastavak. I to je možda najzanimljiviji deo cele priče. Od roditelja nasleđujemo ogroman broj genetskih varijanti koje utiču na različite osobine. Ali ne nasleđujemo njihove životne okolnosti, iskustva, prijatelje, samopouzdanje iz mladosti, društveni status, kulturu u kojoj su odrastali, niti onu jednu legendarnu priču o tome kako je tata upoznao mamu. Zato dete može da liči na roditelja, a da bude potpuno drugačije osobe.

Može da nasledi tatine oči, ali ne i njegov pogled. Može da nasledi njegovu visinu, ali ne i držanje. Može da ima sličan temperament, ali sasvim drugačija iskustva. I može da bude sjajan, zanimljiv i privlačan muškarac, čak i ako nema tatinu reputaciju velikog zavodnika.

Jer, realno, možda problem nikada nije ni bio u genima.

Možda tata jednostavno nije imao Instagram, tri aplikacije za upoznavanje, 147 nepročitanih poruka i naviku da analizira poslednje viđeno.

A možda je samo znao ono što je Marko zaboravio: da se šarm mnogo manje krije u DNK nego što mislimo. I mnogo više u tome kako se ponašamo prema osobi preko puta sebe.