Deca koja teško dele igračke često nisu „sebična“: Ovih 6 grešaka odraslih može pogoršati problem

„Daj drugaru igračku“, „Moraš da deliš“, „Nemoj da budeš sebičan“ – gotovo svaki roditelj izgovorio je neku od ovih rečenica kada njegovo dete čvrsto zgrabi omiljenu igračku i odbije da je prepusti drugom detetu.

Odraslima takvo ponašanje lako može da izgleda kao sebičnost ili nedostatak lepog vaspitanja. Međutim, kod male dece stvari nisu tako jednostavne.

Sposobnost deljenja razvija se postepeno, zajedno sa samokontrolom, razumevanjem tuđih osećanja i sposobnošću deteta da sačeka svoj red. Posebno kod mališana, odbijanje da daju igračku koju upravo koriste može biti sasvim očekivani deo razvoja.

Možda vas zanima

Pet gradova i opština ulaže u nove usluge za građane: Pomoć stiže za više od 2.000 ljudi

Zbog ovih grešaka deca postaju nevaspitana: Jedna je posebno važna, a roditelji je i ne primećuju

Dete vam stalno postavlja pitanje „zašto?“: Nemojte ga ignorisati, to je važan znak njegovog razvoja

Problem može nastati kada odrasli, u želji da dete što pre nauče da deli, naprave upravo suprotno.

1. Teraju dete da odmah preda igračku

Dete se igra autićem, prilazi drugo dete i želi baš taj autić. Roditelj reaguje: „Daj mu, ti se već dugo igraš.“

Nama to može izgledati pravedno, ali dete iz situacije može izvući sasvim drugačiju poruku – da ono što trenutno koristi može u svakom trenutku da mu bude oduzeto.

Bolje je učiti dete smenjivanju: kada završi ili posle dogovorenog vremena, igračku može dobiti drugo dete. Tako uči i da čeka i da poštuje tuđu igru.

2. Nazivaju dete sebičnim

„Kako si sebičan“, „Vidi kako druga deca lepo dele“, „Sramota je da nikome ništa ne daš.“

Etiketiranje retko uči dete ponašanju koje želimo da vidimo. Umesto toga, dete može početi da povezuje jednu konkretnu situaciju sa slikom o sebi – „ja sam sebičan“.

Mnogo je korisnije opisati ono što se dešava: „Vidim da ti je ta igračka sada veoma važna. Kada završiš, možeš da je ponudiš drugaru.“

Tako se postavlja granica bez etiketiranja deteta.

3. Očekuju da dete deli baš sve

Ni odrasli ne daju svakome svoj telefon, omiljeni predmet ili nešto što im mnogo znači samo zato što je neko to poželeo.

I dete može imati nekoliko posebnih stvari koje ne želi da deli.

Ako mu dolaze drugari, roditelj može unapred da skloni omiljenu igračku za koju zna da dete ne želi da je drugi koriste, dok ostale igračke mogu ostati dostupne za zajedničku igru.

Na taj način dete uči velikodušnosti, ali i tome da ima pravo na određene granice.

4. Oduzimaju igračku iz ruke da bi je dali drugom detetu

Roditelj želi da pokaže kako treba deliti, pa uzme igračku svom detetu i pruži je drugom.

Ali dete tada ne vežba deljenje – ono samo doživljava da je odrasla osoba odlučila umesto njega.

Deljenje ima mnogo više smisla kada dete postepeno počne samo da učestvuje u toj odluci.

Roditelj može da kaže: „Luka želi da se igra kamionom. Reci mu kada završiš pa će onda biti njegov red.“

5. Mešaju deljenje i čekanje na red

Mala deca ne moraju uvek istovremeno da koriste isti predmet da bi naučila da se lepo igraju sa drugima.

Nekada je važnija lekcija upravo čekanje na red.

Jedno dete se igra igračkom, drugo čeka, a zatim se zamene. To je veština koja zahteva strpljenje i samokontrolu, pa je sasvim normalno da malom detetu bude potrebna pomoć odraslih dok je ne savlada.

Umesto stalnog „moraš da deliš“, roditelj može češće da koristi: „Sada je njen red, posle je tvoj.“

6. Traže od deteta da deli, a sami mu ne pokazuju kako to izgleda

Deca mnogo uče posmatrajući odrasle.

Ako roditelji dele hranu, ustupe nešto drugome, pozajmljuju predmete i pritom to rade bez velike predstave, dete svakodnevno dobija primer kako izgleda velikodušnost.

Možete čak jednostavno da kažete: „Imam dve jagode, jednu ću dati tebi“ ili „Tata sada koristi ovo, a kada završi, možeš ti.“

Takve male situacije detetu pokazuju šta znači deliti mnogo prirodnije nego deset ponavljanja naredbe „Deli!“.

Cilj nije da dete da sve što neko poželi

Učenje deljenja ne događa se preko noći. Dete istovremeno treba da nauči da bude velikodušno, da sačeka svoj red, poštuje ono što pripada drugome, ali i da postavi granicu kada mu je nešto posebno važno.

Zato dete koje ne želi odmah da preda igračku drugom detetu ne treba automatski proglašavati sebičnim ili nevaspitanim.

Umesto da mu igračku uzmemo iz ruke, možemo mu pomoći da nauči mnogo važniju lekciju: „Ne moraš odmah da je daš, ali kada završiš, red je na drugara.“

Upravo kroz takve svakodnevne situacije dete postepeno uči i deljenje i strpljenje – bez prisile, srama i etiketa.