Psiholog upozorava roditelje: Ako detetu stalno govorite „ne“, nemojte se čuditi kada počne da se buni

„Moje dete je neposlušno“ rečenica je koju mnogi roditelji izgovaraju kada više ne znaju kako da izađu na kraj sa ponašanjem svojih mališana. Međutim, psihološkinja Marija Sazdev skreće pažnju na nešto o čemu odrasli ređe razmišljaju – koliko puta tokom jednog dana detetu kažu da nešto ne sme.

„Kad roditelj kaže ‘moje dete je neposlušno’, prva stvar koju ja proverim nije dete. Proverim šta mu je sve zabranjeno u jednom danu“, navodi Sazdev u videu koji je privukao pažnju zbog drugačijeg pogleda na postavljanje granica u vaspitanju.

Prema njenom objašnjenju, roditelji ponekad imaju utisak da današnja deca uživaju u većoj slobodi nego prethodne generacije. Ipak, njihova svakodnevica može biti ispunjena brojnim sitnim zabranama i ispravkama, čak i kada njihovo ponašanje nije opasno niti posebno problematično.

„Nemoj da skačeš, nemoj da plačeš, nemoj da se ljutiš“

Psihološkinja kao primere navodi poruke koje deca mogu da slušaju iznova tokom dana: da ne sede tako, ne pričaju na određeni način, ne odgovaraju, ne skaču, ne trče, ali ni da se ljute ili plaču. Naravno, deci su potrebne granice, a roditelji imaju odgovornost da ih zaštite i nauče pravilima ponašanja. Problem može nastati kada se gotovo svaki njihov spontani postupak dočekuje novom zabranom ili kritikom. Kada se dete stalno ispravlja, upozorava Sazdev, ono može početi da pruža otpor, ignoriše roditelja ili reaguje buntovno.

„Deca su ugušena od stalnih korigovanja. I šta mi očekujemo od tog deteta? Pa, to dete razvija odbrambene mehanizme da bi preživelo. Ili te stavlja na ignor, ili ide u prkos, u bunt, u laž, u pasivnu agresiju“, objašnjava ona.

Kako nastaje začarani krug između roditelja i deteta?

Kada dete pruža otpor, roditelj može zaključiti da je neposlušno i odgovoriti još većim brojem zabrana i upozorenja. Dete se tada oseća dodatno ograničeno, pa može postati još prkosnije. Ipak, važno je imati na umu da dečje ponašanje može imati različite uzroke i da se svaki slučaj ne može objasniti samo načinom na koji roditelji postavljaju pravila. Umor, frustracija, uzrast i teškoće u razumevanju ili izražavanju emocija takođe mogu uticati na ponašanje. Zato je korisno da roditelji zastanu i razmisle da li je određena zabrana zaista neophodna ili postoji način da detetu objasne šta se od njega očekuje bez stalnog kritikovanja.

Da li su deca nekada imala više slobode?

Sazdev pravi poređenje sa detinjstvom prethodnih generacija, kada su, prema njenom mišljenju, postojale jasne granice, ali je između njih bilo više prostora za spontanu igru i druženje.

„U naše vreme se tačno znalo šta se ne sme. Bilo je nekoliko čvrstih granica, ali ostatak – slobodan prostor, na ulici, gde te niko ne smara, gde možeš da trčiš, da se družiš, da se svađaš, da padneš, da ustaneš. Sloboda“, kaže ona.

Današnje detinjstvo ipak se odvija u drugačijim okolnostima, pa roditelji moraju da uzmu u obzir i savremene bezbednosne izazove. Poruka zato nije da deci treba ukinuti pravila, već da je važno razlikovati ono što je zaista neophodno od zabrana koje se uvode iz navike. Ako je gotovo sve zabranjeno, detetu može biti teško da razume koje su granice zaista važne i zbog čega treba da ih poštuje.

Pre nego što dete nazovete neposlušnim, postavite sebi jedno pitanje

Da li je problem ako dete skače po kući? Da li je pogrešno što se naljutilo ili zaplakalo? Da li svaki odgovor roditelju mora da se protumači kao bezobrazluk? To ne znači da treba dozvoliti svako ponašanje. Dete može da izrazi ljutnju, ali i dalje mora da nauči da ne povređuje druge. Može da se ne složi sa roditeljem, ali je važno da vremenom razvija poštovanje i odgovornost. Suština je u tome da roditelj razume zbog čega postavlja određenu granicu i šta želi da dete iz nje nauči. Umesto automatskog „ne“, ponekad je korisnije ponuditi objašnjenje, usmeriti dete ka prihvatljivom ponašanju ili mu dozvoliti da nešto istraži na bezbedan način.

„Jer poslušnost ne počinje od deteta. Počinje od tvoje jasne odluke“, zaključuje Marija Sazdev.

Njena poruka podstiče roditelje da preispitaju sopstveni način komunikacije. Cilj vaspitanja nije samo da dete u svakom trenutku posluša, već da postepeno nauči da razume granice, razvija samokontrolu i preuzima odgovornost za svoje postupke.

Izvor: Ona