„Do 12. godine nije znao da čita i piše, a postao je veliki pesnik“: Njegoševo detinjstvo nosi važnu poruku roditeljima

Petar II Petrović Njegoš ostavio je neizbrisiv trag u književnosti, a njegov životni put pokazuje da početak obrazovanja ne mora da odredi koliko će neko daleko stići. Prema pojedinim istorijskim prikazima, dečak Rade tek je oko 12. godine počeo ozbiljnije da savladava čitanje i pisanje. Kasnije je postao jedan od najznačajnijih pesnika našeg jezika. Njegova priča danas može da posluži kao podsetnik roditeljima da decu ne treba prerano procenjivati samo na osnovu školskog uspeha.

Danas se od dece često očekuje da veoma rano pokažu šta znaju i umeju. Roditelji prate kada su progovorila, kada su naučila slova, koliko brzo čitaju i kakve ocene dobijaju.

U želji da im obezbede što bolju budućnost, odrasli ponekad zaborave da se sposobnosti i interesovanja razvijaju različitim tempom.

Možda vas zanima

„Živela je sama, danima je nisu viđali“: Smrt Slađane Tesle otvorila važno pitanje o kojem porodice retko razgovaraju

Kako da dete što lakše prihvati razvod roditelja? Psihoterapeut otkriva na koji način mu pružiti emotivnu podršku

„Transplantacija je nekome jedina šansa“ Mladen je dobio novu jetru: Nina ima tatu, a Tamara supruga, zahvaljujući Jovanu

Jedna zanimljiva priča iz naše književne istorije podseća upravo na to.

Petar II Petrović Njegoš, autor „Gorskog vijenca“ i „Luče mikrokozma“, nije imao detinjstvo niti obrazovanje kakvo danas podrazumevamo.

Dečak Rade odrastao je daleko od savremenih učionica

Njegoš je rođen 1813. godine u Njegušima, kao Rade Tomov Petrović.

Odrastao je u Crnoj Gori početkom 19. veka, u sredini u kojoj školovanje nije bilo organizovano i dostupno kao danas.

Njegovo rano obrazovanje bilo je drugačije od obrazovanja savremenih mališana. Umesto redovnog pohađanja škole sa jasno utvrđenim razredima i nastavnim programima, znanje je sticao uz pojedine učitelje i kroz lično iskustvo.

U istorijskim prikazima njegovog života može se pronaći podatak da je, po svemu sudeći, do približno 12. godine bio nepismen ili tek na početku opismenjavanja.

Taj podatak ipak treba razumeti u kontekstu vremena u kojem je živeo. On ne govori o Njegoševim intelektualnim sposobnostima, već pre svega o okolnostima u kojima je odrastao.

Učitelji su imali važnu ulogu u njegovom razvoju

Veliki uticaj na mladog Rada imao je njegov stric Petar I Petrović Njegoš, koji ga je pripremao za buduće obaveze.

Među ljudima značajnim za njegovo obrazovanje bio je i pesnik Sima Milutinović Sarajlija.

Njegoš je kroz učenje, čitanje i susrete sa obrazovanim ljudima postepeno razvijao svoje znanje i književna interesovanja.

Njegov put pokazuje koliko pristup knjigama, razgovorima i ljudima koji podstiču radoznalost može biti značajan.

Nije dovoljno samo prepoznati interesovanje deteta. Važno je pružiti mu priliku da ga razvija.

Da li prerano odlučujemo koliko dete može?

U savremenom roditeljstvu nije retkost da se deca međusobno porede.

Jedno dete nauči da čita pre polaska u školu, drugo tek tokom prvog razreda. Neko brzo savlada matematiku, dok drugome treba više vremena i dodatna podrška.

Ponekad se iz tih razlika izvode preuranjeni zaključci o tome ko je talentovan, ko će biti uspešan, a kome škola navodno ne ide.

Međutim, razvoj deteta ne može se svesti na jednu ocenu, jedan test ili brzinu kojom je savladalo određenu veštinu.

Njegoševa biografija nije dokaz da će svako dete koje kasnije počne da čita postati izuzetan pisac. Ali jeste zanimljiv primer koliko se nečiji životni put može promeniti kada dobije priliku za obrazovanje i razvoj.

Podrška ne znači da treba ignorisati teškoće

Postoji važna razlika između toga da dete ne požurujemo i toga da zanemarimo njegove potrebe.

Ako dete ima izražene teškoće sa govorom, čitanjem, pisanjem ili učenjem, roditelji ne treba da čekaju u nadi da će se sve samo rešiti.

Razgovor sa učiteljem, pedagogom, psihologom ili drugim odgovarajućim stručnjakom može pomoći da dete dobije podršku na vreme.

Poruka nije da kasno opismenjavanje treba idealizovati, već da dete ne treba etiketirati niti mu ograničavati mogućnosti zbog trenutnih teškoća.

Detetu je potreban neko ko veruje u njegov napredak

Podsticajna sredina ne znači da dete mora da ima savršene ocene, skupe časove ili raspored ispunjen dodatnim aktivnostima.

Nekada je najvažnije da ima odraslu osobu koja će saslušati njegova pitanja, ohrabriti ga da pokušava i pomoći mu kada naiđe na prepreku.

Za jedno dete to će biti roditelj, za drugo učitelj, trener ili neko iz šire porodice.

Odrasli ne mogu unapred znati kakve će sposobnosti dete razviti, ali mogu mnogo da učine da ono ne izgubi radoznalost i želju za učenjem.

Šta roditelji danas mogu da nauče iz Njegoševog detinjstva?

Njegoš je izrastao u pesnika čija se dela proučavaju generacijama, iako njegovo rano obrazovanje nije pratilo put koji danas smatramo uobičajenim.

Njegova priča ne treba da bude razlog da deci postavljamo još veća očekivanja, već upravo suprotno — da im ostavimo prostor da uče, greše, razvijaju interesovanja i napreduju.

Neće svako dete postati veliki pesnik, naučnik ili umetnik. Niti je to potrebno da bi njegov život bio uspešan i ispunjen.

Najvažnije je da detetu ne odredimo granice pre nego što je dobilo priliku da pokaže šta sve može.