Deca koja znaju da poštuju druge često odrastaju uz ovih 6 rečenica: Roditelji ih izgovaraju svakog dana, a jedna je posebno važna

Svaki roditelj želi da njegovo dete bude ljubazno, odgovorno i da ume da poštuje druge. Međutim, lepo ponašanje ne razvija se samo kroz zabrane, kazne i stalno ponavljanje pravila. Veliku ulogu imaju i rečenice koje deca svakodnevno slušaju kod kuće.

Deca ne dolaze na svet sa razvijenim osećajem za društvena pravila. Ona postepeno uče kako da izraze nezadovoljstvo, prihvate odbijanje, sačekaju svoj red i razumeju kako se drugi osećaju.

U tom procesu roditelji imaju važnu ulogu. Njihove reči, ali još više postupci, oblikuju način na koji će dete reagovati u različitim situacijama.

Možda vas zanima

Devojčicu su godinama vređali zbog lica: Objavila je jedan snimak, a onda je njena priča obišla svet

Bliži se Sveta Petka: Šta roditelji treba da znaju o običajima i verovanjima koja se vezuju za decu i porodicu

Bake i deke imaju posebnu ulogu u odrastanju deteta: Ono što im oni pružaju ne može da se kupi novcem

Iako nijedna rečenica ne može da garantuje lepo ponašanje, određene poruke mogu pomoći detetu da razvije empatiju, samokontrolu i odgovornost.

1. „Razumem da si ljut, ali nije u redu da udaraš“

Jedna od najvažnijih lekcija koju dete treba da nauči jeste da su osećanja dozvoljena, ali da nisu svi postupci prihvatljivi.

Kada dete udari brata, sestru ili druga, roditelji često odmah zahtevaju izvinjenje ili ga kažnjavaju.

Međutim, korisno je najpre imenovati osećanje koje stoji iza takvog ponašanja, a zatim jasno postaviti granicu.

Rečenica „Razumem da si ljut, ali nije u redu da udaraš“ pokazuje detetu da ljutnja nije nešto čega treba da se stidi, ali da mora da pronađe bezbedniji način da je izrazi.

2. „Kako misliš da se on sada oseća?“

Empatija je sposobnost da prepoznamo i razumemo osećanja drugih ljudi.

Kod male dece ona se tek razvija, zbog čega nije realno očekivati da uvek razmišljaju o posledicama svojih postupaka.

Ako dete otme igračku drugom detetu ili mu kaže nešto ružno, roditelj može mirno da ga pita kako misli da se druga osoba oseća.

Ovo pitanje ne treba koristiti da bi se dete postidelo, već da bi počelo da primećuje da i drugi imaju želje, potrebe i osećanja.

3. „Možeš da se ne slažeš sa mnom, ali razgovaramo bez vređanja“

Poštovanje ne znači slepu poslušnost.

Dete treba da ima pravo da izrazi svoje mišljenje, kaže da mu se nešto ne dopada ili objasni zašto je nezadovoljno.

Međutim, važno je da nauči razliku između neslaganja i vređanja.

Kada roditelj mirno postavi ovu granicu, dete postepeno uči da se sukobi mogu rešavati razgovorom, bez vikanja, omalovažavanja i agresije.

Ova veština kasnije postaje važna u prijateljstvima, školi i porodičnim odnosima.

4. „Šta možemo da uradimo da popravimo ono što se dogodilo?“

Kada dete napravi grešku, odrasli često insistiraju na tome da odmah kaže „izvini“.

Iako je izvinjenje važno, ono samo po sebi nije dovoljno ako dete ne razume šta se dogodilo.

Ako je, na primer, srušilo drugom detetu kulu od kockica, roditelj može da ga pita kako bi moglo da popravi situaciju.

Možda može da pomogne u ponovnom slaganju kockica, vrati uzetu igračku ili ponudi pomoć.

Tako dete uči da odgovornost ne podrazumeva samo priznavanje greške, već i pokušaj da se šteta ispravi.

5. „Ne moraš da dobiješ sve što poželiš“

Deci je teško da prihvate odbijanje, naročito u ranom uzrastu.

Plač u prodavnici, ljutnja zbog igračke ili odbijanje da sačekaju svoj red česti su delovi odrastanja.

Ipak, kada roditelji iz straha od detetove reakcije stalno popuštaju, dete ima manje prilika da vežba tolerisanje frustracije.

Zato je važno da odrasli budu dosledni, ali i saosećajni.

Detetu se može reći: „Znam da mnogo želiš tu igračku, ali danas je nećemo kupiti.“

Na taj način roditelj priznaje detetovu želju, ali ne odustaje od postavljene granice.

6. „I ja sam pogrešio, izvini“

Možda najvažnija lekcija o poštovanju dolazi onda kada roditelj prizna sopstvenu grešku.

Odrasli ponekad izgube strpljenje, povise ton ili nepravedno reaguju.

Kada se to dogodi, izvinjenje detetu nije znak slabosti niti gubitka autoriteta.

Naprotiv, roditelj time pokazuje kako izgleda preuzimanje odgovornosti.

Dete koje vidi da odrasli umeju da priznaju grešku lakše razume da niko nije savršen i da izvinjenje nije poniženje.

Deca više uče iz onoga što vide nego iz onoga što čuju

Roditelji mogu svakodnevno da ponavljaju da treba biti ljubazan, ali ako se međusobno vređaju, viču ili omalovažavaju druge, dete dobija suprotnu poruku.

Zbog toga je lični primer jedan od najvažnijih delova vaspitanja.

Važno je imati na umu i da povremena neposlušnost, burne reakcije ili nepristojne reči ne znače automatski da je dete loše vaspitano. Takvo ponašanje može biti povezano sa uzrastom, umorom, stresom ili teškoćama u regulisanju emocija.

Cilj vaspitanja nije dete koje nikada ne greši, već dete koje postepeno uči kako da poštuje sebe i druge, preuzme odgovornost i rešava sukobe bez povređivanja.