Dete se treska, baca se po podu, a mama odmah popusti: To je najveća greška, tvrdi psiholog

Gotovo da nema roditelja koji se bar jednom nije našao u ovoj situaciji: dete ugleda igračku, slatkiš ili nešto drugo što silno želi, čuje čuveno „ne može“ i – nastaje haos! Plač postaje sve glasniji, suze samo liju, a u jednom trenutku dete se besno baca na pod, dok se pogledi drugih kupaca sve češće okreću ka porodici.

U tom trenutku roditelju je često najvažnije samo jedno, da se scena što pre završi. Neprijatno mu je zbog ljudi oko sebe, dete ne prestaje da plače, a najbrže rešenje deluje sasvim jednostavno: kupiti ono što traži i nastaviti dalje. Ali upravo tu, upozorava psiholog dr Saša Stepanović, roditelji mogu da naprave ozbiljnu grešku.

– Kada detetu svaki put ispune želju samo da bi zaustavili plač, ono može da nauči da su suze, vika i burne reakcije najbrži put do onoga što želi.  Roditelji greše kada detetu daju bilo šta samo da bi zaustavili to ponašanje – navodi dr Stepanović.

Od slatkiša do mobilnog telefona

Ono što danas počne kao borba za čokoladicu ili igračku sutra može da preraste u raspravu oko mobilnog telefona, skupih patika ili kompjutera. Menjaju se uzrast, interesovanja i potrebe deteta, ali način na koji pokušava da dođe do cilja može da ostane isti. Koje su najčešće greške koje roditelji prave možete pročitati OVDE.

– U trećoj godini to može da bude sladoled, u sedmoj godini može da bude mobilni telefon, već u adolescenciji mogu da budu kompjuteri i tako dalje, iako ih već imaju – objašnjava Stepanović.

Drugim rečima, problem nije u jednom sladoledu, jednoj igrački ili jednom paru patika. Mnogo je važnije šta dete iz takvih situacija nauči. Ako roditelj najpre kaže „ne“, ali čim počnu suze i vika ipak popusti, dete može da zaključi da zabrana zapravo ne znači mnogo. Dovoljno je, iz njegove perspektive, da bude upornije, glasnije i istrajnije – i roditelj će promeniti odluku.

Tako se stvara začarani krug: roditelj pokušava da postavi granicu, dete burno reaguje, a granica se na kraju pomeri. Sledeći put dete može da reaguje još intenzivnije, jer je prethodno iskustvo pokazalo da takav način ponašanja donosi rezultat.

Ako smo rekli ne, onda je ne

Šta onda kada se dete usred prodavnice rasplače, počne da viče ili se baci na pod zato što nije dobilo ono što želi? Da li treba popustiti da bi se smirilo ili po svaku cenu insistirati na zabrani?

Stepanović ističe da je važno da roditelj razume detetove emocije, ali i da jasno razdvoji osećanja od ponašanja:

– Emocija je dozvoljena. Možeš da budeš i ljut, i da plačeš, da budeš i veseo i sve. Ali tvoje ponašanje ne može da se zaustavi tako što ću ja ispuniti tvoje očekivanje.

To znači da dete ima pravo da bude ljuto, razočarano i tužno. Ne mora da bude srećno svaki put kada roditelj donese odluku koja mu se ne dopada. Međutim, to što je uznemireno ne znači da roditelj mora da promeni odluku i ispuni njegov zahtev.

– Ako smo rekli ne, ostavite ga. Neka plače, neka se trese, neka se baca. Ako to uradimo prvi put, drugi put će pokušati. Treći put će odustati jer time ne dobija ono što želi – objašnjava Stepanović.

Važno je, međutim, razumeti suštinu ove poruke. To ne znači da roditelj treba da ostavi dete bez podrške, da ga kažnjava zbog suza ili da ga ignoriše dok je uznemireno. Naprotiv, može da ostane uz njega, govori smireno, pruži mu utehu i pomogne mu da se umiri – ali bez automatskog popuštanja samo da bi neprijatna scena prestala.

A šta je najveća grešaka

Veliki broj roditelja popusti, ne zato što su promenili mišljenje, već zato što su iscrpljeni, žele da izbegnu raspravu ili ne mogu više da podnesu detetovo negodovanje. Problem je u tome što dete na taj način dobija zbunjujuću poruku: pravilo postoji, ali možda ipak ne važi ako dovoljno dugo protestuje.

– Roditelji nisu dosledni u postavljanju tih granica. Oni postave granicu, pa prođe i par sati: „Dobro, ali nemoj nikad više.“ Ne. Ostanemo dosledni onome što smo rekli – upozorava Stepanović.

Možda je roditeljima najteže upravo to da prihvate: dete može da plače, da bude ljuto, da se duri i da bude razočarano u njih. I to ne znači da su loši roditelji. Naprotiv, postavljanje granica jedan je od važnih načina na koje dete uči da razume svet oko sebe.

– Povlačenje granica nije prestanak ljubavi. Nego upravo početak ljubavi – poručuje Stepanović.

Detetu nisu potrebni roditelji koji će ispuniti baš svaku njegovu želju. Potrebni su mu roditelji koji će ga voleti, saslušati i razumeti, ali i jasno pokazati da ne može uvek da dobije ono što želi – i to odmah. Zato roditelji ne moraju da kupuju svaku igračku, svaki novi telefon ili svaki par patika da bi detetu pokazali koliko ga vole. Ne moraju ni da se osećaju krivim svaki put kada izgovore „ne“.

– Ponekad je upravo mirno, strpljivo i dosledno „ne“ jedna od najvažnijih lekcija koje roditelj može da pruži svom detetu – zaključuje dr Stepanović.