Evo šta je suština vaspitanja: Ako ovako odgajate decu, u starosti ćete biti ponosni na njih

Mnogi roditelji sanjaju da svojoj deci pruže sve ono što njima samima nije bilo dostupno tokom odrastanja. Oni koji su delili sobu sa braćom i sestrama žele da svakom detetu obezbede sopstveni prostor, dok oni koji su nosili staru odeću nastoje da njihovi sinovi i ćerke nikada ne osete stid zbog toga što nemaju ono što imaju njihovi vršnjaci. Ima i roditelja koji žele da decu potpuno oslobode finansijskih briga i neizvesnosti sa kojima su se sami suočavali. Takva želja je sasvim razumljiva. Svaki roditelj želi da njegovo dete ima srećnije i bezbrižnije detinjstvo. Ipak, u nastojanju da im olakšaju život, odrasli ponekad uklanjaju ne samo prepreke već i prilike da deca kroz sopstveno iskustvo nauče važne životne lekcije. Problem nastaje kada se ljubav poistoveti sa ispunjavanjem svake želje, a pomoć preraste u preuzimanje odgovornosti za gotovo sve što se događa u detetovom životu.

1. Porodično blagostanje nije samo novac

„Kada roditelji rade, a deca uživaju u životu, unuci će moliti za milostinju“, glasi jedna stara poslovica koja upozorava na posledice života u kojem se blagostanje podrazumeva, a trud koji stoji iza njega ostaje nevidljiv. Naravno, porodično bogatstvo samo po sebi ne čini dete razmaženim, baš kao što skupa odeća i najnoviji telefon nisu dokaz lošeg vaspitanja. Mnogo je važnije da li dete razume vrednost novca, odgovornost i trud koji su potrebni da bi se nešto steklo i sačuvalo. Kada dete odrasta uz stalno ispunjavanje materijalnih želja, bez prilike da nauči kako se novac zarađuje, planira i troši, može da stekne utisak da je blagostanje nešto što se podrazumeva. Dok roditelji godinama rade, donose teške odluke i odriču se pojedinih zadovoljstava, dete možda ne razmišlja o tome kako je nastao život na koji je naviklo. Novac tada postaje nešto što se očekuje, umesto resursa kojim treba odgovorno upravljati. Imovina može da se nasledi, ali sposobnost da se njome mudro upravlja ne prenosi se automatski zajedno sa vlasničkim dokumentima. Zato nije dovoljno detetu pružiti dobar život. Važno je pomoći mu da razume kako se gradi finansijska sigurnost i da postepeno razvije sposobnost da jednog dana samostalno donosi odluke.

2. Naučite dete da samo pronađe rešenje

„Uhvati mi ribu i ješću jedan dan. Nauči me da pecam i ješću celog života.“

Možda vas zanima

Deca koja su odrasla uz viku roditelja često izgovaraju ove rečenice u odraslom dobu

„Deca osećaju sve što roditelji nose u sebi“: Pouke oca Tadeja koje bi svaka majka i otac trebalo da pročitaju

Kako se menjalo vaspitanje dece: Od poslušnosti do slobode, evo šta je roditeljima različitih generacija važno

Ova poznata izreka oslikava jednu od važnih lekcija roditeljstva: ponekad je korisnije naučiti dete kako da reši problem nego odmah rešiti problem umesto njega. Roditeljima je često jednostavnije da spakuju školsku torbu, završe zadatak ili pozovu nekoga ko može da pomogne detetu da pronađe posao. Takva pomoć može biti opravdana u pojedinim situacijama, ali ako postane pravilo, dete dobija manje prilika da razvija samostalnost. Vremenom roditelji mogu početi da rešavaju školske probleme, donose odluke umesto deteta, a kasnije se mešaju i u njegov posao, finansije ili partnerske odnose. Često to rade iz najbolje namere, plašeći se da će dete pogrešiti ili sebi otežati život. Međutim, suočavanje sa izazovima primerenim uzrastu pomaže deci da razvijaju samopouzdanje, odgovornost i sposobnost rešavanja problema. Ako roditelj uvek ponudi gotov odgovor, dete može da se navikne da traži nekoga ko će rešiti problem umesto njega, umesto da prvo pokuša da pronađe rešenje. Prava pomoć zato ne znači uvek spasavanje. Ponekad je bolje postaviti pitanje koje će detetu pomoći da samo razmisli, pokazati mu gde može da pronađe informacije ili mu dati vremena da pokuša ponovo. To ne znači da roditelj treba da ga prepusti samom sebi. Važno je pružiti podršku kada je potrebna, ali i ostaviti prostor za učenje, greške i postepeno preuzimanje odgovornosti.

3. Ljubav ne znači da detetu treba sve dozvoliti

Postavljanje granica jedan je od važnih zadataka roditeljstva. Ipak, mnogi roditelji teško izgovaraju reč „ne“, jer se plaše da će dete biti razočarano ili pomisliti da nije dovoljno voljeno. Zbog toga pristaju na još jedan poklon, ispunjavaju gotovo svaki zahtev ili prećutkuju ponašanje koje bi trebalo promeniti. Kada dete ne nauči da postoje granice i obaveze, može da stekne pogrešan utisak da drugi treba da se prilagođavaju njegovim željama i da je svako ograničenje nepravedno. Međutim, odnosi sa nastavnicima, prijateljima, kolegama i budućim partnerima ne funkcionišu tako. Drugi ljudi neće uvek moći ili želeti da ispune svaki njegov zahtev. Zato su detetu, pored ljubavi i podrške, potrebna jasna i dosledna pravila. To ne znači da roditelj treba da bude grub, strog po svaku cenu ili da koristi strah kao sredstvo vaspitanja. Granice se mogu postavljati uz razumevanje, miran razgovor i objašnjenje razloga zbog kojih određeno ponašanje nije prihvatljivo. Dete treba da zna da je voljeno čak i kada pogreši, ali i da ljubav ne znači da će neko drugi uvek uklanjati posledice njegovih postupaka. Cilj nije da se slomi detetova volja, već da ono nauči da poštuje druge, razume odgovornost i postepeno razvija samokontrolu.

Šta ostaje kada roditelji više ne mogu da pomognu?

Roditelji često provode decenije trudeći se da svojoj deci olakšaju život. Ipak, materijalna sigurnost i brojne pogodnosti ne garantuju da će dete razviti zahvalnost, samostalnost ili odgovornost. Te osobine ne nastaju automatski iz roditeljskog odricanja. One se razvijaju kroz svakodnevne odnose, primere koje dete posmatra i prilike da i samo doprinese porodici, preuzme obaveze i razume tuđi trud. Istovremeno, poštovanje se ne može iznuditi samo zato što je neko roditelj. Ono se gradi kroz međusobno uvažavanje, poverenje i način na koji se članovi porodice odnose jedni prema drugima. Nijedan roditelj ne može da predvidi sve životne okolnosti niti da garantuje da će dete uvek donositi ispravne odluke. Ipak, može da mu pomogne da razvije veštine koje će mu koristiti i onda kada roditeljska pomoć više ne bude dostupna. Najveći uspeh roditeljstva nije u tome da dete nikada ne doživi teškoću, već da odraste u osobu koja ume da se suoči sa životom, donosi sopstvene odluke i preuzima odgovornost za njih. Jer deci nije potrebno samo da naslede ono što su roditelji stvorili. Potrebno im je i da nauče kako da izgrade sopstveni put.