„Nisam ga ni držala u naručju“: Srpska influenserka Marija Mandić o gubitku bebe, traumi porođaja i borbi da nastavi dalje

„Nisam je ni držala u naručju i to mi je velika rana“, jedna je od najpotresnijih poruka koje je srpska influenserka Marija Mandić izgovorila govoreći o gubitku svog deteta.

Njena priča počela je trudnoćom kojoj se radovala, a završila se iskustvom za koje nijedna majka ne može da bude spremna. U devetom mesecu trudnoće, svega dva dana pre očekivanog termina, saznala je da bebino srce više ne kuca. Umesto susreta sa sinom koji je mesecima zamišljala, čekali su je porođaj, oproštaj i pitanja na koja tada nije imala odgovore. Prvi put se javno oglasila u februaru 2023. godine kada je sa pratiocima podelila vest o gubitku deteta. U novembru 2024. ponovo je govorila o tom iskustvu, a u februaru 2026. godine, u razgovoru koji je objavljen na Jutjub kanalu Maka, ispričala je i detalje porođaja koji su joj ostali duboko urezani u sećanje.

Ovoga puta nije govorila samo o smrti bebe. Govorila je o osećaju bespomoćnosti, odlukama koje su drugi donosili umesto nje, bolu zbog propuštenog oproštaja i uspomenama koje su nastavile da je prate godinama kasnije.

Možda vas zanima

Eva Mendes priznala šta radi svojim ćerkama, a zbog toga se kaje: „Pokušavam da prestanem, ali mi ne uspeva“

Odvedena je kao beba, a pronašli su je posle 42 godine: Šokantna istina o njenim roditeljima ledi krv u žilama

Posle 15 godina od otmice, vratila se sa DNK testom: Izgovorila je četiri reči zbog kojih je klupko počelo da se odmotava – otkriveno je nešto jezivo

„Anđele mali“: Kako se Marija Mandić oprostila od svog sina

U februaru 2023. godine Marija je objavila emotivnu poruku kojom se oprostila od sina. Njenu trudnoću pratili su brojni ljudi na društvenim mrežama, pa je vest o tragediji zatekla i one koji su sa njom prethodnih meseci delili radost iščekivanja bebe.

„Anđele mali, od početka je sve bilo previše dobro da bi bilo istinito“, napisala je Marija u oproštajnoj objavi.

U nastavku poruke govorila je o trudnoći, strahu koji je osećala i unutrašnjem nemiru koji je pokušavala da potisne. Priznala je da se plašila da bi nešto moglo da krene po zlu, ali je istovremeno pokušavala da sebe ubedi da su to samo brige koje mnoge trudnice imaju.

„Samo par sati nas je delilo od najveće sreće“, napisala je, opisujući koliko je malo nedostajalo do trenutka koji su ona i njeni najbliži zamišljali kao jedan od najsrećnijih u životu.

U istoj objavi napisala je da je dolazak bebe promenio nju i njenu porodicu još tokom trudnoće. Dete kojem su se radovali već je imalo posebno mesto u njihovim životima, a gubitak je značio da su morali da se oproste i od budućnosti koju su zamišljali sa njim. Posebno su odjeknule njene reči o ženama koje su doživele sličnu tragediju. Marija je priznala da se ranije divila majkama koje su izgubile dete, verujući da ona sama takav bol ne bi mogla da podnese. Kada se to dogodilo njoj, suočila se sa stvarnošću koju nije mogla da razume niti da promeni.

Marija Mandić iskreno o majčinstvu: „Mogu da zaplačem na pomisao da sam zapostavila mlađu ćerku“

Dva dana pred termin saznala je da beba više nema otkucaje srca

U prvim danima nakon gubitka Marija je na društvenim mrežama govorila o tome šta se dogodilo. U kasnijim izveštajima preneti su detalji njenog tadašnjeg obraćanja, u kojem je opisala odlazak na redovnu kontrolu dva dana pre očekivanog porođaja. Prema njenom svedočenju, beba se prethodnog dana normalno pomerala. Ništa joj nije ukazivalo na to da će sledeći odlazak kod lekara promeniti sve.

Tokom CTG pregleda zdravstveni radnici nisu uspevali da pronađu bebinu srčanu aktivnost. U početku je mislila da je u pitanju problem sa pregledom, jer se i ranije događalo da bebu ne pronađu odmah. Međutim, nakon dodatnih pokušaja saopštena joj je vest koju nije mogla da prihvati. U svom prvom obraćanju opisala je osećaj zbunjenosti i šoka. Kako je preneto u medijima, u tom trenutku nije mogla da shvati šta se događa i jedino što je želela bilo je da njen partner dođe.

„Verujte mi, u tom trenutku ništa mi nije bilo jasno“, rekla je u snimku koji su preneli domaći mediji.

Marija je tada objasnila da je trudnoća do tog trenutka, prema njenim saznanjima, protekla uredno. Navela je i da uzrok smrti bebe nije bio poznat i da su lekari razmatrali moguće uzroke. Upravo je ta neizvesnost dodatno otežavala njeno suočavanje sa tragedijom. Kada se gubitak dogodi iznenada, bez jasnog objašnjenja, porodica može ostati sa brojnim pitanjima i potrebom da razume šta se dogodilo.

„Odluke su doneli drugi“: Zašto joj je oproštaj od bebe ostao najteža rana

Tri godine nakon gubitka sina, Marija je odlučila da detaljnije govori o iskustvu porođaja i okolnostima koje su joj ostale najteže. U video-ispovesti iz februara 2026. godine opisala je kako je, nakon što je saznala da je izgubila bebu, morala da prođe kroz porođaj, iako je znala da neće čuti plač deteta koje je nosila.

Međutim, jedan deo iskustva posebno joj je ostao urezan u sećanje: osećaj da nije mogla da učestvuje u odlukama koje su se ticale oproštaja od njenog deteta.

„Najveća trauma nije njen izgled, već to što danas nemam jasnu sliku svog deteta u mislima“, preneli su mediji.

Kako je objasnila, želela je da vidi bebu, fotografiše je i dostojno sahrani. Prema njenom svedočenju, savetovano joj je da ne vidi dete kako bi joj bilo lakše, ali je kasnije osećala žaljenje zbog toga što nije postupila u skladu sa sopstvenom željom. Upravo taj deo njene priče otvara važno pitanje: koliko je značajno da majka koja je upravo izgubila dete dobije mogućnost da razume svoje opcije i učestvuje u odlukama koje se tiču oproštaja.

Za Mariju je, međutim, najvažnije ostalo ono što nije uspela da doživi.

„Nisam ga ni držala u naručju“, rekla je, opisujući ranu koja je ostala nakon što nije mogla da se oprosti od deteta.

„Nemam snage da me neko teši“: Zašto nekada ni uteha ne pomaže

Jedan od posebno važnih delova Marijine ispovesti odnosi se na to koliko joj je teško da razgovara o gubitku. U tekstovima koji prenose njeno svedočenje iz 2026. godine navodi se da je izbegavala da govori o toj temi jer je svaki razgovor vraćao u bolna sećanja. Nije želela da ponovo prolazi kroz događaje, a istovremeno nije imala snage da sluša utešne reči drugih ljudi. To je iskustvo koje može biti teško razumljivo ljudima koji nisu prošli kroz sličan gubitak. Kada neko pati, prirodno je da bliski ljudi pokušaju da pronađu reči kojima bi pomogli. Ipak, ponekad čak i dobronamerna uteha može da stvori dodatni pritisak. Osobi koja je izgubila dete nije nužno potrebno objašnjenje zašto se nešto dogodilo, niti odgovor na pitanje kako će nastaviti dalje. Možda joj je potrebno samo da neko sasluša njenu priču, bez prekidanja, poređenja i pokušaja da promeni njena osećanja.

Marijina ispovest podseća da podrška ne znači stalno razgovarati o tragediji. Ona podrazumeva i poštovanje kada osoba ne želi da govori, kada joj je potreban mir ili kada nije spremna da odgovara na pitanja. To što majka ne želi da priča o svojoj bebi ne znači da je zaboravila. Isto tako, želja da govori o detetu ne znači da ne može da nastavi sa životom. Svaka žena ima pravo da sama odredi granice svog bola i način na koji želi da ga deli sa drugima.

„U katastrofalnom sam stanju“: Marija je govorila i o prvim danima nakon tragedije

U prvom obraćanju javnosti, u februaru 2023. godine, Marija je otvoreno rekla da se nalazi u veoma teškom stanju. Objasnila je da želi sama da odluči kada će se povući sa društvenih mreža i kada će biti spremna da ponovo govori o svom iskustvu. Tada je uputila i poruku trudnicama koje su pratile njenu priču: nije želela da se druge žene zbog njenog iskustva dodatno plaše trudnoće i porođaja.

U svom tadašnjem obraćanju pokušala je da objasni razliku između njenog pojedinačnog iskustva i onoga što druge trudnice mogu da očekuju. Iako se tragedija dogodila njoj, nije želela da njena priča postane razlog za strah kod drugih žena. Marija nije mogla da ponudi jednostavan odgovor na pitanje zašto se to dogodilo. Mogla je, međutim, da govori o onome što je lično doživela i da podseti druge da se medicinska pitanja rešavaju sa lekarima, a ne na osnovu tuđih pojedinačnih iskustava.

Ponovna trudnoća: Kada radost prati strah od novog gubitka

Marija je nakon gubitka sina ponovo postala majka. Njena naredna trudnoća i rođenje ćerke doneli su novi početak, ali se prethodno iskustvo nije moglo jednostavno izbrisati. U novembru 2024. godine govorila je i o strahu koji je osetila tokom narednog porođaja. Prisetiła se trenutka kada beba nakon rođenja nije zaplakala iste sekunde. Iako je prošlo svega nekoliko trenutaka, u njenim mislima ponovo se pojavila mogućnost da se događa ono najgore.

„Prošli put meni je to bila najveća trauma“, objasnila je govoreći o strahu koji je doživela.

Mentalno zdravlje nakon gubitka deteta: Zašto je potražila stručnu pomoć

Osim toga, Marija je u javnim razgovorima govorila i o psihičkim posledicama gubitka deteta. Prema medijskim izveštajima o njenoj ispovesti, približno dvadeset dana nakon porođaja suočila se sa teškim mislima i potražila stručnu pomoć. Odlazak kod psihijatra važan je deo njene priče jer pokazuje da se nakon tragedije ne mora sve rešavati snagom volje ili pokušajem da se svakodnevica što pre nastavi. Gubitak bebe može biti praćen intenzivnom tugom, osećajem krivice, strahom, problemima sa spavanjem i drugim teškoćama. Ne prolazi svaka žena kroz iste simptome, niti postoji jedan pravilan način tugovanja.

Zato je važno da se majkama koje su izgubile dete omogući pristup stručnoj pomoći, bez stigme i bez poruka da bi trebalo da budu jače ili da jednostavno nastave dalje. Marijino iskustvo može da ohrabri žene koje se suočavaju sa sličnim teškoćama da razgovaraju sa osobom od poverenja i obrate se stručnjaku kada im je potrebna pomoć. Potražiti pomoć ne znači da je osoba slaba. To znači da prepoznaje da joj je potrebna podrška u periodu koji može biti izuzetno težak.

Šta reći majci koja je izgubila bebu?

Marijina priča otvara i pitanje koje mnogi ljudi sebi postavljaju kada neko iz njihovog okruženja doživi gubitak deteta: kako pružiti podršku kada ne postoji ništa što može da popravi situaciju? Ponekad ljudi iz najbolje namere izgovaraju rečenice poput „mlada si, imaćeš još dece“ ili „sve se dešava s razlogom“. Međutim, takve reči mogu da učine da se majka oseća kao da njen gubitak nije dovoljno važan ili kao da bi trebalo da prestane da tuguje. Dete koje je preminulo ne može se zameniti drugim detetom. Nova trudnoća, rođenje drugog deteta ili povratak svakodnevnim obavezama ne brišu ono što se dogodilo.

Podrška može da počne jednostavnim rečenicama:

• „Žao mi je što prolaziš kroz ovo.“
• „Tu sam ako želiš da pričaš.“
• „Ne moraš da budeš jaka preda mnom.“
• „Ako želiš da mi pričaš o svojoj bebi, slušaću te.“
• „Mogu li danas da ti pomognem oko nečega konkretnog?“

Važno je i da se ne očekuje da žena sama pokrene svaki razgovor ili zatraži svaku vrstu pomoći. Ponekad su praktična pomoć, obrok, odlazak do prodavnice ili mirno prisustvo mnogo korisniji od dugih razgovora. Marijina ispovest pokazuje i koliko je važno poštovati majčine želje. Ako želi da govori o svom detetu, treba joj omogućiti da to učini. Ako ne želi da razgovara, ni to ne treba shvatiti kao odbacivanje drugih ljudi.

Gubitak deteta: 5 rečenica koje nikada ne treba reći majci koja tuguje

Marija Mandić danas: Majčinstvo ne briše sećanje na dete koje je izgubila

Nakon svega što je prošla, Marija je nastavila svoj život i postala majka dve devojčice, Iskre i Daše. O svom porodičnom životu govori i na društvenim mrežama, gde sa pratiocima deli različite trenutke majčinstva. Njena priča, međutim, nije jednostavna priča o tragediji koja se završila srećnim krajem. Ponovno majčinstvo može doneti veliku radost, ali ne znači da se raniji gubitak zaboravlja. Majka može istovremeno da voli decu koja su uz nju i da tuguje za detetom koje je izgubila. Ta osećanja ne isključuju jedno drugo. Njena otvorenost pokazuje da je moguće nastaviti život nakon velikog gubitka, a da se uspomena na dete ne potisne. Takođe pokazuje da ne postoji jedan rok do kojeg bi žena trebalo da se oporavi niti jedan način na koji bi trebalo da govori o svom iskustvu.

Ispovest Marije Mandić kao podrška drugim majkama

Kada je Marija prvi put podelila vest o gubitku sina, njene reči bile su oproštaj od deteta kojem se radovala. Godinama kasnije odlučila je da govori i o okolnostima koje su joj ostale najteže. Njena priča otvorila je prostor za razgovor o temama o kojima se često ćuti: gubitku bebe pred porođaj, iskustvu majke koja ne može da se oprosti od deteta na način na koji želi, traumatičnim uspomenama i potrebi za stručnom pomoći.

Ipak, možda je najvažnije da se njena ispovest ne posmatra samo kao potresna priča koja će izazvati emocije kod čitalaca. Ona može da posluži i kao podsetnik na to kako možemo da budemo bolja podrška ljudima koji prolaze kroz tragediju. Ne moramo da znamo zašto se nešto dogodilo. Ne moramo da imamo rečenicu koja će sve popraviti. Ne treba da očekujemo da majka bude jaka zato što je prošlo nekoliko meseci ili godina. Ponekad je dovoljno da saslušamo, da ne umanjujemo bol i da ostanemo prisutni i kada drugi nastave sa svojim životima. Marijina životna priča pokazuje koliko je važno da se o gubitku deteta govori sa poštovanjem i razumevanjem. Njene reči podsećaju da majčinstvo i tuga mogu postojati istovremeno, da traženje pomoći nije slabost i da nijedna žena ne bi trebalo da se oseća kao da kroz takvo iskustvo mora da prođe sama.