„Trudila sam se da ne zaplačem pred sinovima nakon suprugove iznenadne smrti“: Srpska voditeljka bez zadrške o bolnom gubitku, majčinstvu i borbi da nastavi dalje

Postoje trenuci u životu za koje se niko ne može pripremiti. Trenuci u kojima se svakodnevica, planovi i osećaj sigurnosti promene u nekoliko sati, a čovek mora da pronađe način da nastavi dalje i onda kada još ne razume šta se dogodilo. U takvoj situaciji našla se Tijana Jevtić, novinarka i sportska voditeljka, kada je u februaru 2021. godine iznenada preminuo njen suprug Srđan Filipović, plivački trener koji je radio u Omanu. Imao je 49 godina, a smrt je nastupila u snu, usled srčanog udara.

Tijana je ostala sa sinovima Pavlom i Aleksandrom, pokušavajući da se suoči sa gubitkom čoveka sa kojim je delila život, roditeljstvo i planove za budućnost. O svojoj tragediji nije govorila kroz priču o sopstvenoj snazi, već kroz detalje koji pokazuju koliko je teško prihvatiti iznenadni gubitak: poslednje poruke, noć u kojoj nije mogla da spava, iščekivanje vesti i trenutke u kojima je morala da bude oslonac svojoj deci i onda kada ni sama nije znala kako da nastavi.

„Te noći nisam uopšte spavala“: Neobičan osećaj pre tragedije

U razgovorima za medije Tijana je opisala koliko su ona i suprug bili povezani, iako su zbog njegovog posla određeno vreme živeli na različitim mestima.

Možda vas zanima

Noćas se pomerio sat, a vaše dete neće da zaspi? Evo šta se dešava u njegovom organizmu i koliko će trajati

„Nisam ga ni držala u naručju“: Srpska influenserka Marija Mandić o gubitku bebe, traumi porođaja i borbi da nastavi dalje

Eva Mendes priznala šta radi svojim ćerkama, a zbog toga se kaje: „Pokušavam da prestanem, ali mi ne uspeva“

„Bila je to sudbina, jednostavno nemam drugo objašnjenje“, rekla je govoreći o tragediji.

Prema njenim rečima, redovno su se čuli i znali jedno za drugo, a takva udaljenost bila je deo njihovog tadašnjeg porodičnog dogovora. U poslednjem dopisivanju Srđan joj je javio da je završio trening, da je umoran i da je stigao kući kako bi se odmorio. Tijana se sećala da je te noći imala neobičan osećaj i da nije mogla da zaspi. Više puta je proveravala telefon, nadajući se da će videti da je suprug dostupan. Kada se nije javljao ni narednog jutra, počela je da sumnja da se nešto dogodilo. U jednom od intervjua objasnila je da je, uprkos strahu, teško mogla da prihvati mogućnost da ga više nema. Srđan je bio bivši plivač, trener i čovek koji je redovno obavljao zdravstvene preglede. Njegova smrt bila je iznenadna i za nju potpuno neočekivana.

Devetnaest dana čekanja i trenutak koji nijedna porodica ne želi da doživi

Srđan je preminuo u Omanu, gde je radio kao selektor tamošnje plivačke reprezentacije. Njegovo telo nije odmah moglo da bude prevezeno u Srbiju, pa je porodica prošla kroz dodatno teško razdoblje čekanja i organizovanja povratka. Tijana je kasnije govorila o tome koliko joj je teško bilo da prihvati da suprug, koji je mnogo putovao zbog posla i sporta, sada treba da bude vraćen kući u kovčegu. Najteže joj je bilo to što je morala da se suoči sa konačnošću gubitka, a da pritom još nije uspela da razume kako se sve dogodilo. Uprkos okolnostima, govorila je i o ljudima koji su joj pomogli u tim danima, među kojima su bili suprugovi saradnici, predstavnici Omana i ljudi iz diplomatskih službi Srbije. Ta pomoć joj je mnogo značila u periodu kada je, pored ličnog bola, morala da se bavi praktičnim pitanjima i da razmišlja o deci.

no. Nije postojao trenutak da on ode negde a da ja ne znam gde je, i obrnuto. Naš izbor je bio da porodica zasad funkcioniše ovako. Te noći nisam uopšte spavala, imala sam neki čudan osećaj u stomaku. U poslednjem dopisivanju rekao mi je da je završio trening i da je umoran, da je stigao kući i da će da odspava. Kasnije u toku noći nekoliko puta sam proveravala da li je onlajn. Kako do ujutru nije bilo odgovora, slutila sam da nije dobro. S decom sam tog jutra krenula na Zlatibor, pošto je Srđan insistirao da klinci nauče da skijaju. Bio je 6. februar, petak, koji je u arapskim zemljama neradni dan i njegovi saradnici iz reprezentacije nisu do kraja dana posumnjali da nešto nije u redu jer nisu imali trening“, ispričala je Jevtićeva i dodala:

Voditeljka nije mogla da zaustavi suze zbog žene koja se pet puta se suočila sa karcinomom: Imala je 23 godine kad je saznala da ima rak

„Pitala sam se kako je to moguće i šta sad treba da radim. Bio je potpuno zdrav, bivši plivač, koji još drži državni rekord na 1.500 metara. Odlazio je na redovne sistematske preglede, a da je imao bilo kakav problem, sigurna sam da bi se odmah obratio lekaru. Nije mi bilo jasno kako mi nešto nije nagovestio, kako mi nije dao neko uputstvo kako da nastavim dalje sama. Tek kasnije sam shvatila da je čitav njegov život bio uputstvo, da se ne nerviram oko gluposti i sitnica i da živim svakog dana kao da je poslednji. Sebe sam ubedila da tako treba da nastavim, jer je to jedino ispravno. Ne mogu ama baš ništa da promenim, mogu samo da čuvam tu lepu priču o njemu i u životnom i u sportskom smislu“, navela je za domaće medije.

Majka koja je morala da nastavi dalje zbog sinova

Nakon smrti supruga, Tijana je morala da pronađe način da nastavi porodični život i da sinovima pruži osećaj sigurnosti. To nije značilo da je bol nestao niti da je postalo jednostavno živeti bez čoveka koji je do tada bio deo njihove svakodnevice.

„I trudila sam se da nikada pred njima ne zaplačem“, rekla je opisujući način na koji se suočavala sa najtežim periodom.

U istom razgovoru za domaće medije objasnila je da su joj i sinovi, čak i u najtežim danima, govorili da ne plače. Ta slika govori mnogo o porodičnom životu nakon gubitka: majka pokušava da bude oslonac deci, dok i sama prolazi kroz bol koji ne može jednostavno da ostavi po strani. Tijana je govorila i o trenucima bespomoćnosti, kada nije znala šta dalje da uradi. Nije se predstavljala kao neko ko je pronašao jednostavno rešenje za tugu, već kao žena koja je morala da nastavi da živi, radi i brine o porodici.

„Kako da nastavim dalje sama?“: Pitanje na koje nije bilo lakog odgovora

Jedna od stvari koje su Tijanom najviše odzvanjale nakon smrti supruga bila je činjenica da nije dobila priliku da se pripremi za život bez njega. Govorila je i o tome da u početku nije razumela kako je moguće da je čovek koji je delovao zdravo odjednom preminuo. Pitala se i zašto joj ništa nije nagovestio i kako je trebalo da nastavi sama. Vremenom je, kako je objasnila, počela drugačije da gleda na njihov zajednički život. Umesto da traži odgovor koji više nije mogla da dobije od supruga, pokušavala je da sačuva ono što joj je ostavio kroz način na koji je živeo, njihove dogovore i zajedničke uspomene. Njena priča nije bila samo priča o gubitku partnera. Bila je to i priča o promeni prioriteta, o shvatanju koliko svakodnevne sitnice mogu da postanu nevažne kada se dogodi nešto što promeni čitav život.

Povratak poslu i život koji mora da se nastavi

Tijana je godinama gradila karijeru u sportskom novinarstvu. U intervjuima je govorila o ljubavi prema poslu, kolegama i podršci koju je dobila kada se nakon tragedije vraćala profesionalnim obavezama. Povratak poslu nije značio da je prestala da tuguje. Posao je bio deo njenog života koji je postojao i pre tragedije, nešto svoje čega nije želela da se odrekne. Istovremeno, pred njom je bila odgovornost da podiže sinove i da im pomogne da odrastaju uz uspomenu na oca. U ranijim medijskim obraćanjima navela je da su njeni sinovi zbog oca počeli da treniraju plivanje. Ta činjenica pokazuje kako uspomena na roditelja može da nastavi da živi i kroz interesovanja i odluke dece. Za porodicu koja je izgubila blisku osobu, takvi detalji mogu da postanu način da se veza sa njom sačuva i u novim životnim okolnostima.

„Niko ne zna kako se zapravo osećam“: Zašto tuga nije uvek vidljiva

U razgovoru domaće medije Tijana je govorila i o očekivanjima okoline, odnosno o tome kako ljudi ponekad misle da znaju kako bi osoba koja je doživela tragediju trebalo da se ponaša.

Nije želela da bude posmatrana isključivo kroz prizmu patnje. Nije smatrala da mora svakodnevno da pokazuje tugu kako bi drugi razumeli koliko joj je teško. Takav stav ne znači da bol nije postojao. Naprotiv, pokazuje koliko je lično iskustvo gubitka teško procenjivati spolja. Neko tuguje otvoreno, neko se vraća poslu, neko se oslanja na porodicu, a neko tek u samoći uspeva da se suoči sa emocijama koje je tokom dana potiskivao.

Majčinstvo nakon gubitka: Kada moraš da budeš oslonac i onda kada si i sama ranjiva

Priča Tijane Jevtić posebno je značajna za roditelje koji su se suočili sa smrću partnera. U takvim okolnostima ne menja se samo emocionalni svet odrasle osobe, već i svakodnevica dece. Majka istovremeno mora da se nosi sa sopstvenom tugom i da pomogne deci da razumeju ono što se dogodilo. Potrebno je nastaviti sa školom, obavezama, porodičnim rutinama i svim sitnicama koje čine život, čak i kada se iznutra ništa više ne oseća isto.

Tijana je u svojim izjavama govorila o nastojanju da sinovima bude oslonac, ali i o podršci koju je sama dobijala od porodice i kolega. Važno je ne pretvarati ovakvu priču u idealizovanu sliku majke koja mora sve da izdrži bez pomoći. Roditelj koji je izgubio partnera ima pravo na tugu, slabost i podršku drugih ljudi. Snaga ne mora da znači da se nikada ne zaplače. Ponekad znači da se, uprkos bolu, napravi sledeći korak i potraži pomoć kada je potrebna.

Život se ne vraća na staro, ali se vremenom gradi novi ritam

Tijana Jevtić je u svojim intervjuima govorila o tome koliko joj je značilo da sačuva uspomenu na supruga i nastavi da živi u skladu sa vrednostima koje su delili. Njen gubitak nije nešto što se može sažeti u nekoliko rečenica o hrabrosti i snazi. Iza njega su ostali svakodnevni izazovi, porodične uspomene i potreba da se život organizuje drugačije nego ranije. Za njene sinove, kao i za nju, nastavak života nije značio zaborav. Značio je pronalaženje načina da uspomena na oca ostane deo porodice, dok se istovremeno stvaraju nova iskustva. Možda je upravo to najvažnija poruka njene priče: ne postoji jedinstven način da se preživi gubitak, niti postoji rok u kojem bi bol trebalo da nestane. Ono što je nekome potrebno jeste razgovor, nekome bliskost porodice, a nekome vreme da pronađe sopstveni ritam. Tijana je morala da nauči kako da nastavi bez supruga, ali nije morala da izbriše njihov zajednički život da bi to uspela. Njena priča podseća da iza javnih ličnosti, profesionalnih uspeha i svakodnevnih obaveza postoje ljudi koji se suočavaju sa istim pitanjima kao i mnoge druge porodice: kako objasniti deci gubitak, kako pronaći snagu za sutra i kako nastaviti da voliš život koji više nije isti.