„Skinite crveni konac sa bebine ruke“: Teolog tvrdi da je ovo najveća zabluda svih Srba

Gotovo da nema roditelja u Srbiji koji nije čuo savet da se bebi oko ručice veže crveni končić. Nekada ga donese baka, nekada tetka, a često ga roditelji stave detetu jer su i njima govorili da „tako treba“. Objašnjenje je uglavnom isto – crvena nit trebalo bi da sačuva bebu od uroka, zavidnih pogleda i svega lošeg.

Međutim, teolog i veroučitelj Aleksandar Đurđević roditeljima poručuje da zastanu pre nego što ovaj običaj povežu sa pravoslavnom verom.

Prema njegovim rečima, crveni konac nema nikakvu zaštitnu ulogu u hrišćanstvu. Štaviše, smatra da roditelji koji žele da postupaju u skladu sa učenjem Crkve ne bi trebalo da mu pripisuju bilo kakvu duhovnu moć.

Možda vas zanima

Pozvani ste na proslavu polaska u prvi razred – da li se nosi koverta? Roditelji se žestoko podelili oko novog „običaja“

Srbija spremna za 1. septembar: 62.500 prvaka sutra seda u klupe, država za udžbenike izdvojila više od milijardu dinara

Otišao na genetsko testiranje, a rezultat ga je presekao: Kris Hemsvort nasledio rizičnu varijantu od oba roditelja

Đurđević: Crveni konac nema veze sa Bogom i Crkvom

Đurđević se osvrnuo upravo na verovanje koje se generacijama prenosi među roditeljima – da crvena nit na bebinoj ruci može da je zaštiti od uroka.

– Narodno verovanje kaže da crveni konac štiti dete od uroka, odbija zle poglede i lošu energiju, i jednostavno čuva zdravlje bebe. Međutim, on nema nikakve veze sa Bogom i crkvom. Da ima veze sa crkvom, prodavao bi se u crkvi – naveo je teolog.

Upravo je u tome, prema njegovom tumačenju, ključna razlika koju mnogi ne prave: jedno su običaji koji su se vekovima prenosili u porodicama, a drugo ono što zaista pripada crkvenom učenju.

Odakle onda ideja da crvena nit „čuva“ bebu?

Crvena boja se u narodnim verovanjima različitih krajeva i kultura dugo povezivala sa zaštitom, snagom i odbijanjem zlih uticaja.

Kada je reč o bebama, verovanje je dobilo posebno mesto. Najmlađi su smatrani osetljivijim i nezaštićenijim, pa je crveni konac postao svojevrsna amajlija protiv „urokljivih očiju“ i negativne energije.

Običaj se toliko odomaćio da ga mnogi danas praktikuju ne razmišljajući da li je reč o verskoj praksi ili narodnom predanju.

Đurđević, međutim, upravo tu povlači jasnu granicu.

„Zaštita ne dolazi od konca“

Teolog smatra da problem nije u samoj niti kao predmetu, već u verovanju da ona poseduje moć da zaštiti čoveka.

Kada se predmetu pripiše takva sposobnost, on praktično dobija ulogu amajlije, što nije u skladu sa hrišćanskim učenjem.

– On nas ne štiti i ne dobijamo nikakvu duhovnu zaštitu kada ga nosimo, odnosno kada ga beba nosi. Kakve on veze ima sa životom? Zašto je uopšte crvene boje? Zašto nije žuti ili zeleni konac? Zaštita ne dolazi od konca, nego dolazi od Boga – rekao je Đurđević.

Drugim rečima, prema njegovom objašnjenju, roditelj koji želi da se moli za zdravlje i zaštitu svog deteta treba da se osloni na veru i molitvu, a ne na predmet kojem se pripisuju natprirodna svojstva.

„Molite se za svoje dete“

Đurđević je roditeljima uputio i prilično direktnu poruku.

Svestan je, kako kaže, da bake, majke, tetke i drugi članovi porodice koji insistiraju na crvenom koncu najčešće nemaju lošu nameru. Naprotiv, upravo želja da zaštite dete održava ovaj običaj generacijama.

Ali dobra namera, prema njegovom mišljenju, ne pretvara narodno verovanje u deo hrišćanske vere.

– Molite se za svoje dete i ne slušajte babe, strine, tetke, mame, već pravac po makaze i isecite taj končić sa bebine ruke. Verujem da niko od njih nema zlu nameru, ali ako nešto ne znate, obratite se svom svešteniku i on će vam sve objasniti – zaključio je teolog.

Narodni običaj ne znači automatski i pravoslavni običaj

Upravo crveni končić pokazuje koliko se na našim prostorima vera i narodna tradicija ponekad prepliću.

Neki običaji toliko dugo postoje u porodicama da se podrazumeva da su povezani sa Crkvom, iako njihovo poreklo i značenje mogu biti sasvim drugačiji.

Roditelji zato ne moraju da odbace porodičnu tradiciju kao nešto što je nužno nastalo iz loše namere. Ali, ukoliko žele da znaju šta je zaista deo pravoslavnog učenja, savet je da odgovor potraže kod sveštenika, a ne u pričama koje se prenose sa kolena na koleno.

Poruka Aleksandra Đurđevića u ovom slučaju je nedvosmislena: crvenom koncu ne treba pripisivati moć da štiti dete.

Za verujućeg čoveka, kako ističe, zaštita se ne traži u koncu ili amajliji, već u Bogu i molitvi.