„Moje dete ne deli igračke“: Kada je to razvojno normalno, a kada znak za brigu

Jedna od najčešćih situacija u vrtiću i na igralištu je dete koje čvrsto drži svoju igračku i ne želi da je podeli, uz protest, plač ili povlačenje. Roditelji se tada često pitaju da li je njihovo dete razmaženo ili nesocijalno.

U predškolskom uzrastu, posebno između 2. i 5. godine, deljenje igračaka nije prirodna i spontana veština, već nešto što se postepeno uči.

U tom periodu dete tek razvija osećaj za moje i tuđe, kao i razumevanje granica. Igračka za njega nije samo predmet, već često emocionalna sigurnost, pa otpor prema deljenju ne treba posmatrati kao loše ponašanje, već kao razvojnu fazu.

Kod mlađe dece egocentrično razmišljanje je dominantno, jer dete još uvek ne razume u potpunosti perspektivu druge osobe. Zato mu je teško da shvati zašto bi trebalo da se odrekne nečega što mu je trenutno važno.

Postepeno, kroz igru sa vršnjacima i uz vođenje odraslih, dete uči koncept smenjivanja, čekanja i deljenja. To se ne dešava preko noći, već kroz ponavljanje situacija i modelovanje ponašanja.

Kada je neodeljenje potpuno normalno?

U većini slučajeva, neodeljenje igračaka je normalno ako dete:

• ima između 2 i 5 godina,
• pokazuje interes za igru sa drugom decom, čak i ako ne deli,
• postepeno uči da čeka red,
• reaguje na objašnjenja i vođenje odraslih,
• razvija druge socijalne veštine (kontakt, komunikaciju, imitaciju).

Prisiljavanje deteta da deli odmah i sada često ima kontraefekat i može izazvati još veći otpor.

Kada može biti razlog za pažnju?

Iako je u većini slučajeva normalno, postoje situacije kada je korisno posavetovati se sa stručnjakom:

• ako dete stalno pokazuje izrazitu agresiju u kontaktu sa drugom decom,
• ako potpuno izbegava interakciju i igru,
• ako ne pokazuje nikakav interes za zajedničku igru ni posle 4–5 godine,
• ako ne reaguje na pokušaje učenja socijalnih pravila,
• ako postoje i druge poteškoće u komunikaciji ili razvoju.

U tim slučajevima, važno je sagledati širu sliku razvoja, a ne samo ponašanje oko igračaka.

Kako roditelji mogu da pomognu?

Najvažnije je strpljenje i doslednost. Umesto prisile, bolje deluje:

• objašnjavanje kroz jednostavne rečenice („sada se ti igraš, posle će on“),
• uvođenje reda u igri (smene),
• pohvala kada dete podeli ili sačeka,
• zajednička igra sa odraslima kao model,
• izbegavanje etiketiranja („sebican si“).

Dete uči kroz iskustvo, a ne kroz pritisak.

Neodeljenje igračaka u predškolskom uzrastu najčešće nije znak problema, već deo razvoja socijalnih veština. Uz vreme, igru i dosledno vođenje, većina dece prirodno usvaja koncept deljenja i saradnje.