Digitalni gaslighting među tinejdžerima – menjanje realnost preko ekrana

U svetu poruka koje nestaju za 24 sata, skrinšotova i grupnih četova, pojavila se tiha, ali veoma opasna forma psihološkog nasilja – digitalni gaslighting. To je trenutak kada vas neko ubeđuje da se nešto nije desilo, da ste preosetljivi ili da ste pogrešno shvatili, iako znate da niste.

Među tinejdžerima se ovo najčešće dešava preko društvenih mreža, poruka i igrica, a posledice mogu biti ozbiljne – od gubitka samopouzdanja do potpune sumnje u sopstveni razum.

Kako izgleda digitalni gaslighting u praksi?

Možda vas zanima

Ako vaše dete govori „six-seven“, morate da znate šta se krije iza toga

Šta decu vodi ka delikvenciji? Psihološkinja objasnila koji model vaspitavanja najbolje radi

„Deca ne traže opasnost, već osećaj da su viđeni“: Psiholog Danijela Mladenović o viralnim izazovima i opasnim igrama

Za razliku od klasičnog nasilja, ovde nema psovki ni pretnji. Sve je „kul“, upakovano u šalu ili ravnodušnost.

Najčešći primeri su:

– „To nisam ja napisao, izmišljaš“;

– „Previše dramatizuješ, svi se šalimo“;

– „Niko te nije isključio iz grupe, sama si izašla“;

– Brisanje poruka, pa poricanje da su ikada postojale i,

– Okretanje drugih protiv jedne osobe uz rečenicu: „Ona je malo čudna, uvek umišlja“.

Zašto su tinejdžeri posebno ranjivi?

Školska psihološkinja Željka Taminčić, koja svakodnevno radi sa učenicima viših razreda osnovne i srednje škole, kaže da je problem u razvoju identiteta.

– U adolescenciji mladi tek formiraju sliku o sebi. Kada im neko konstantno govori da greše, da nisu u pravu ili da preuveličavaju, oni počinju da sumnjaju u sopstvena osećanja. Digitalni gaslighting je opasan jer razara unutrašnji kompas – rekla je ona.

Dodatni problem je što se sve dešava pred publikom – u grupnim četovima, komentarima i storijima.

Kako prepoznati da si žrtva digitalnog gaslightinga?

Psiholozi izdvajaju nekoliko znakova:

– Stalno se preispituješ da li si nešto „pogrešno shvatio“;

– Osećaš krivicu iako nisi uradio ništa loše;

– Imaš potrebu da se stalno izvinjavaš;

– Plašiš se da kažeš šta misliš da ne bi ispao „problematičan“ i,

– Osećaš se zbunjeno i emocionalno iscrpljeno nakon dopisivanja.

– Deca često kažu: ‘Znam da me je povredilo, ali ne znam da objasnim zašto’. To je tipičan znak gaslightinga – objašnjava Taminčićeva.

Šta roditelji i nastavnici mogu da urade?

Najveća greška je umanjivanje problema.

Rečenice poput „Ma iskuliraj“ ili „To je samo internet“ mogu dodatno produbiti osećaj usamljenosti.

Stručnjaci savetuju:

– Slušati dete bez prekidanja i opravdavanja druge strane;

– Pomoći mu da imenuje ono što doživljava;

– Ohrabriti ga da sačuva poruke i skrinšotove i,

– Uključiti školskog psihologa ili pedagoga na vreme.

– Deci ne treba rešenje odmah – treba im potvrda da ono što osećaju ima smisla – naglašava školska psihološkinja.

Digitalni gaslighting ne ostavlja modrice, ali ostavlja duboke tragove. U svetu u kom se realnost često meri lajkovima i porukama, važno je da tinejdžeri znaju jedno: ako te nešto boli – to je stvarno, čak i kada dolazi sa ekrana.